Koliko stotina lažnih savetnika sa kupljenim diplomama opslužuje naprednjaču kamarilu i vuče enormne plate, dok država Srbija nije u stanju da godišnje obezbedi tih nedostajućih dvanaest nacionalnih penzija. Na stranu, što se uveliko pričalo da su i u godinama nedodeljivanja, penzije davane tajno, kao sinekura svojim ljudima, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac Dragan Velikić.
Dragan Velikić (Beograd,1953) je jedno od najvećih imena savremene srpske književnosti. Ne samo da je u pitanju dobitnik dve NIN-ove nagrade i brojnih drugih, već je i jedan od naših najprevođenijih i najcenjenijih pisaca van Srbije. Nedavno je dobio puno prostora i sjajne kritike u francuskim i italijanskim medijima zahvaljujući romanima “Ruski prozor” i “Islednik”.
– Piscu svakako znače prevodi, jer to je jedan sasvim novi život za knjigu. Pored toga što se tako proširuje čitalačka publika, književno delo prevedeno na drugi jezik postavlja se u jedan drugačiji kontekst ‒ kulturološki, pa čak i politički. Ipak, prisutnost jednog pisca na drugom jeziku zavisi u kojoj meri je u kontinuitetu objavljivan i kakva je percepcija njegovog dela kod publike i kritike. U Italiji sam prisutan već godinama, i do sada je objavljeno sedam knjiga. Sa novim izdavačem u Francuskoj za samo nešto više od godinu dana objavljena su dva moja romana, a uskoro „Islednik“ izlazi i kao džepna knjiga – kaže Dragan Velikić za Nova.rs.
Kakav je, uopšte, put pisca ka stranom tržištu, koliko zavisi od samog autora, koliko od izdavača?
– Najviše zavisi od samog dela. A to podrazumeva i dobar prevod. Iz vlastitog iskustva mogu da kažem da je veoma važno da li izdavač staje iza pisca, i u kojoj meri je spreman da ga prati sa novim naslovima. Za prevode na male jezike presudno je biti objavljen na nekom od velikih svetskih jezika. To je najbolji način da se grčki, slovački, ili, mađarski izdavač upozna sa delom pisca koji piše na malom jeziku kakav je srpski.
Nedavno ste se vratili sa književnog festivala u Nantu. Prenesite nam utiske, kako je bilo?
– Bio je to jubilarni, deseti Festival Atlantide na kojem su učestvovali pisci iz čitavog sveta. Počeo je 24. februara, istog dana kada je Rusija napala Ukrajinu. Ta senka je sve vreme lebdela nad skupovima i promocijama koje su se održavale u Nantu, i u dobroj meri je odredila teme nekih razgovora. Od predviđenih nastupa imao sam samo dva, jer sam pred kraj festivala dobio kovid, i tako sam zahvaljujući ljubaznim domaćinima produžio boravak u Nantu za dodatnih pet dana, koje sam proveo u izolaciji u hotelu. Sa prozora hotelske sobe gledao sam krov čuvene katedrale. Prizor obližnjeg kanala sa usidrenim brodovima je moja slika Nanta, grada u kojem sam živeo osam dana, a da ga nisam video.
Imate važne književne nagrade, jedan ste od naših najprevođenijih pisaca, ali to nije bilo dovoljno da dobijete nacionalnu penziju. Kako to komentarišete?
– Još jedna sramna odluka koju su po naređenju, i u ime vlasti, potpisala moralno slabašna bića. Ako bi gledali propozicije, onda su za pisce merodavne nagrade i prevodi. I to niko ne dovodi u sumnju, međutim, u praksi nije tako. Pre svega ponižavajuće je za umetnike da nakon sedam godina nedodeljivanja nacionalnih penzija, Ministarstvo kulture baci kosku tako što za 34 reprezentativna udruženja u kulturi odredi 22 penzije. Koliko stotina lažnih savetnika sa kupljenim diplomama opslužuje naprednjaču kamarilu i vuče enormne plate, dok država Srbija nije u stanju da godišnje obezbedi tih nedostajućih dvanaest nacionalnih penzija. Na stranu, što se uveliko pričalo da su i u godinama nedodeljivanja, penzije davane tajno, kao sinekura svojim ljudima. Čitava priča je pokrenuta da se prenese odijum na one umetnike koji ne ćute, i koji se za razliku od sportista, sem časnih izuzetaka, kritički odnose prema vlastima.
Prilično ste kritički nastrojeni prema ovoj vlasti, vaši javni nastupi i tekstovi govore o tome. Neki intelektualci biraju da ćute, kupaju se u oportunizmu i konformizmu. Da li se pokajete ponekad zbog svoje oštrine i stavova koji su bez ikakve zadrške?
– Nema prilično. Ili jeste kritični, ili niste. To „prilično“ je sigurna kuća za polutane, kalkulante koji doziraju svoje navodne kritike. Moji stavovi, sve ono za šta se u javnom životu zalažem, proizilaze iz mog duhovnog i mentalnog habitusa, iz onoga što me uspostavlja kao javno misleće biće. To je trezor iz kojeg nastaje i moja literatura. Šta može pojedinac? Da bude dosledan. Da se svojim delanjem odupre kriminalu i prostaštvu koje nas okružuje, i čija radioaktivnost nije ništa manje opasna od nuklearnog otpada.
Vučić dominira u svim sferama, praktično je zarobio državu, ugasio demokratiju. Ima li nade da ćemo skoro da prodišemo? Da li ste optimista na predstojećim izborima?
– Za svakog čestitog čoveka duboko je ponižavajuće da se bavi pojavom kakva je Aleksandar Vučić. Ne bi on bio toliki problem da nije korumpirane bulumente koja iz lukrativnih razloga, ali i zbog vlastitog kukavičluka i straha, podržava jedan nakazan režim. Ipak, presudnu ulogu imaju mediji, sve te televizije sa nacionalnom frekvencijom i tabloidi, to podzemlje koje svakodnevnom proizvodnjom laži drži pod hipnozom naprednjačke abonente, u čijoj svesti više ne postoji dostojanstvo, empatija, čast. I zato, izbori trećeg aprila jesu velika šansa da dođe do promena i da tvorci naprednjačke propagande odgovaraju za svoje zločine.
U romanu „Adresa“, lajtmotiv koji se provlači na koricama vašeg dela jeste nostalgija za Beogradom kojeg više nema, koji se zaboravlja, baš kao stanari u zgradi gde živi Vladan Todorović. Koliko je Beograd izgubio onaj duh koji ga je krasio do raspada Jugoslavije?
– „Adresa“ je crna kutija Beograda. Određena je podnaslovom: Beogradski roman. To je priča o gradu, koji je tokom poslednje decenije unakažen gradnjom, ukidanjem glavne železničke stanice, pretvaranjem Kalemegdana u dvorište stambenog naselja koje se uveliko gradi. Nedavno sam prošetao prostorom između onih odvratnih nebodera Beograda na vodi. Nikada to neće biti ni berlinski Potsdamer plac, ni Menhetn, ni Dubai. To je jedna pustolina. Tamo nedostaje život. Ipak, još uvek u Beogradu postoje oaze razuma kao što je pokret Ne davimo Beograd, ti Poslednji Mohikanci koji ne odustaju u odbrani svog grada.
Legendarni arhitekta Le Korbizije rekao je da je Beograd najružniji grad, na najlepšem mestu na svetu? Koliko je po vašem mišljenju danas Beograd „ružan“ grad i da li mislite da bi Le Korbizije potvrdio svoju tezu u ovom trenutku.
– Niko ko sa Kalemegdana posmatra Beograd ne može da kaže da je to ružan grad. Navodna rečenica legendarnog arhitekte je mit, i kao takva je toliko i istinita. Naprednjačka vlast unakazila je dubokim ožiljcima lice Beograda. To je njihovo jedino zaveštanje.
Pišete li nešto novo trenutno i o čemu se radi?
– Pišem roman. A o čemu se radi, znaću kada ga završim.
Koliko su vam značile NIN-ove nagrade koje ste dobili, jedna, pa onda druga? Verovatno prva više?
– Iako su svi moji romani imali više izdanja, tek sam sa Ninovom nagradom došao do široke publike. Tome je prethodilo pet finala u kojima mi je nagrada izmicala. Drugu Ninovu nagradu nisam očekivao pa mi je možda draža.
Da li ste čitali roman “Deca” od Milene Marković?
– Jesam. Izuzetan, roman koji ostaje.
Koje savremene pisce čitate? Da li vam nešto znače Uelbek, Knausgor ili Frenzen?
– Pisci koje pominjete nisu moj izbor. Savremenike koje čitam i volim su Zebald, Amin Maluf, Erik Vijar, a od domaćih autora redovno čitam hrvatske pisce: Jergovića, Ivanu Bodrožić, Ivicu Prtenjaču, Karakaša, Dina Pešuta, Marinu Vujčić, Šnajdera… Sa velikim nestrpljenjem čekam novi roman Srđana Valjarevića. I naravno, novi roman Radoslava Petkovića.
Umro je Igor Mandić nedavno. Kako ste ga doživljavali, da li je pisao o vašim knjigama I da li ste imali nekad nekakav kontakt?
– Igor Mandić je napisao prikaz mog prvog romana „Via Pula“. Ništa se ne može uporediti sa tim tekstom, koliko mi je značio u tom trenutku. Bio sam mlad pisac, i njegova rečenica da „Via Pula“ ulazi u glavnu kompoziciju savremene jugoslovenske proze bila je najveća nagrada koju sam mogao dobiti.
Družite se sa Miljenkom Jergovićem privatno (špijunirali smo neke fejsbuk profile, pa znamo). O čemu pričaju pisci na kućnim sedeljkama?
– Pričaju o čemu i drugi ljudi. Komentarišemo događaje koji su se u međuvremenu desili, pričamo o knjigama, o životnim situacijama. I sve to uz neko dobro jelo i piće.
Rat u Ukrajini je potresao celu planetu, kao i kovid tokom poslednje dve godine. Na koji način prolazite kroz sve ovo što se dešava? Kakav je vaš stav? Da li se plašite sutrašnjice?
– Indukovanje straha stanovništvu je planetarno. Biće ga sve više kako se bude povećavao broj stanovnika naše planete. Zabrinut jesam, ali se ne plašim.
Svi pričaju o Konstrakti i Evroviziji, možda je to neki eskpaziam od surove stvarnosti?
– Nije to eskapizam, naprotiv, Konstrakta vrlo inteligentno i blago ironično progovara o svetu u kojem živimo. Potpuno je drugačija od onog balona pred pucanjem. Mislim na oblike života koji kao da su izašli iz amsterdamskih izloga u četvrti crvenih fenjera. Pri tom valja istaknuti da je Konstrakta pevačica izuzetnih muzičkih vrednosti i talentovana performerka. Biće zanimljivo videti kako će proći u evropskim okvirima.
Bonus video: Vladimir Arsenijević o festivalu Krokodil
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar