1
Novi album američke alternativne zvezde Cat Power – „Covers“, pesmarica je sastavljena od prefinjenih umetničkih obrada drugih autora, koje čuvaju rok senzibilitet i majstorski ga pretvaraju u komentar ovog doba.
Albumi sa obradama postali su nezaobilazan umetnički iskaz – valjda je ovo doba recikliranja počelo da se preliva i u estetiku, pa je postalo zanimljivo pratiti kako će pojedini muzičari obraditi tuđe pesme. I zaista, prošle godine su izuzetan umetnički nivo postavili sjajni albumi The Black Keys i Roberta Planta & Alison Krauss, dok je ova započela intrigantnim spojem underground gromada kakve su Bill Callahan i Bonnie „Prince“ Billy na projektu „Blind Date Party“, da bi Cat Power sa upravo objavljenom pločom „Covers“ (Domino) dosegla novi vrhunac u ovom žanru.
Chan Marshall (r. 1972, Atlanta), poznata kao Cat Power, harizmatična je američka alternativna ličnost, prisutna na sceni već preko 25 godina svojim delikatnim autorskim pločama. Sa „Moon Pix“ (1998) ona počinje da uobličava umetničku personu koja će postati poznata širom sveta – „indie“ devojče koje široko otvorenih očiju upija svet oko sebe, željno da proba sve što se može probati. Ovo je, pokazalo se, bio recept za pravo rokenrol iskustvo, te se Chan selila po Americi, najduže ostajući u Njujorku, imala nekoliko poznatih veza sa kreativnim muškarcima, rodivši dete, ali ne saopštavajući ime oca, prolazila usput sve moguće probleme sa alkoholom i opijatima, kao i sa posebno snažnom i akutnom anksioznošću, zbog koje je često skraćivala, pa i prekidala svoje koncerte, do te mere da je postala poznata u biznisu po svojoj nesigurnosti na bini. Ipak, niko joj to nikad nije zamerio i svi su se uvek slagali da su njeni nastupi i albumi izazovno emotivno iskustvo, koja vas neobično intenzivno obuzima. To južnjačko srce, nije se dalo umiriti.
Nešto od toga smo u punom sjaju videli septembra 2016. u Domu omladine Beograda, gde je nastupila u solo varijanti, samo sa klavirom i gitarom – teško je bilo oteti se utisku ranjenosti i krhkosti osobe koja kao da se otimala nekom nadolazećem bolu. Nikakve glume u tome nije bilo, što potpisnik kao organizator može posvedočiti, jer se izbliza videlo kako Cat Power ne ulazi u nekakav lik koga uživo interpretira, već na sceni nudi isto ono što smo videli i iza scene – običnu osobu, suočenu sa konfuzijom izazvanom prejakim osećanjima.
Da biste se uverili u sve gorenavedeno, od njenih albuma svakako treba poslušati „You Are Free“ (2003) „The Greatest“ (2006) i „Sun“ (2012) – oni čine jedinstven autorski korpus u savremenoj popularnoj muzici, pun upečatljivo osetljivih, intimnih numera, koje izmiču klasifikacijama. Ukoliko hoćete da se zabavite, tu su „The Covers Record“ (2000) i „Jukebox“ (2008), gde ćete je čuti kako peva neke poznate melodije, izvrćući ih po svome. Ali, u ovoj trilogiji ploča sa obradama, najnovija, samoproducirana „Covers“ – korak je napred po svemu, jer na višem nivou ujedinjuje njen autentičan muzički pristup sa kompozicijama drugih ljudi. Ovo su revizionističke autorske obrade koje menjaju originale iz temelja, dajući nam na kraju sasvim druge pesme.
Poslušajte, recimo, „Bad Religion“ Franka Oceana – obogaćena novom melodijom, postaje eterično more emocija vezanih za neuzvraćenu ljubav, koje iz ovog novog soula izvlači osnovnu ispovednu notu datu u formi razgovora sa taksi vozačem, i pretvara je u otkrovenje nekih ultimativnih istina o sebi. A to je samo početak. Na sličan način – kao ogledala postavljena ispred sebe u svrhu samootkrivanja – funkcionišu sve pesme koje su nam ponuđene na „Covers“: strašni bluz „White Mustang“ Lane Del Rey govori o fascinaciji „opasnim“ momkom sumnjivog zanimanja, irska folk balada „A Pair of Brown Eyes“ The Poguesa rekapitulacija je svih mogućih životnih brodoloma, na kojoj Chan prati samu sebe nasnimljenim glasom i melotronom, dok je „Here Comes a Regular“ The Replacementsa, dirljiv portret stalne mušterije nekog bara, koji alkoholisanjem utucava svoje dane na ovom svetu, jer za smislenije trošenje vremena više nema snage. Navodno je naša junakinja, živeći u Njujorku, jednom prilikom iskoristila svoj poslednji cent u džepu da bi pustila ovu stvar iz džuboksa, te nam je jasan visok stepen identifikacije sa pomenutom životnom situacijom.
Ako tome dodamo autorsku stvar „Unhate“ same Cat Power, što je zapravo updateovana verzija stare numere „Hate“, jasno nam je da većina ovih kompozicija zapravo predstavlja poruke samoj sebi – ovom prilikom se razvejavaju nekadašnje mladalačke fascinacije suicidalnim porivima. Rečenica „I hate myself and I want to die“ iz refrena, sama po sebi je citat naslova singla grupe Nirvana (i prvobitnog imena njihovog poslednjeg albuma), što je skrivao ’duhoviti’ komentar samog Kurta Cobaina na to kako ga javnost vidi. Njegovo potonje nesrećno samoubistvo delovalo je kao šok, koji je uverio milione mladih da nema budućnosti u ovom surovom materijalizmu kojim smo okruženi. Nema sumnje da je među njima bila i mlada Chan Marshall, no ono što sada pokušava da nam poruči, prerađivanjem same sebe, jeste – da je budućnosti uvek bilo i uvek će je biti… kakve-takve, ali naše.
Par politizovanih iskaza zaoštravaju njen novo-osvešćen stav prema svetu, i dolaze kao malo iznenađenje, jer društveni angažman nije prva asocijacija na Cat Power: „Pa Pa Power“ grupe Dead Man’s Bones glumca Ryana Goslinga, te „Endless Sea“ Iggyja Popa – sadrže rečenice u kojima prepoznajemo antikapitalistički generacijski stav, bez čega ovo ne bi bila tako moćna alternativna rok kolekcija. Nadovezuju se verna čitanja večnih heroja kakvi su Nico sa folk-rokom „These Days“, koju joj je Jackson Browne jednom davno podario, te Nick Cave and the Bad Seeds čija je velika „I Had a Dream, Joe“ data u dramatičnom, ritualnom maniru, što joj i pristaje. Konačno zaokruženje ove potrage za sobom, donosi nam vanvremenska „I’ll Be Seeing You“, u kojoj se Cat Power za trenutak pretvara u Billie Holiday, prvobitnu interpretatorku, opraštajući se od ljubavnika ili možda nas, saopštavajući – pomirena sa neželjenom sudbinom – da će odsutnu osobu zauvek viđati u svim stvarima oko sebe.
U interpretaciji Cat Power, praćene diskretnim koncertnim bendom, sve ove pesme dobijaju posebnu, samosvesnu spiritualnost – uličnu spiritualnost, ako je tako možemo nazvati – što ih iznutra obasjava milošću i razumevanjem za njihove zlehude junake. Ta duhovna dimenzija sada ih povezuje u jedan doživljaj, u kojoj ove numere žive životom Chan Marshall, dajući joj za pravo da ih smatra svojim usvojenim kompozicijama.
Osnovna tema Cat Power koja se provlači i kroz odabrane pesme drugih autora, tako ostaje – kako se nositi sa ovom egzistencijom, odnosno njenom večnom nepredvidljivošću. Privatna je to tajna, koju je sa nama podelila prijateljica, za koju nismo ni znali da je imamo.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
