Moj dolazak u ovo vreme u Novi Sad je jedan mali podvig. Na sceni će biti 23 glumca, to je velika, monumentalna predstava sa više od 50 likova, vizuelno vrlo složena, ima mnogo muzike, pokreta. Ceo pozorišni aparat je u funkciji, ali sve štima, kao neka kibernetička mašina, i sve je nestvarno u odnosu na uslove u kojima se radi, kaže poznati sarajevski pozorišni i filmski reditelj Dino Mustafić za portal Nova.rs povodom sutrašnje premijere predstave "Paravani" Žana Ženea, koja počinje sutra u 14 sati u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Sinhaz.
On smatra da će predstava imati svoju budućnost i nakon pandemije.
– Žene je neponovljivi pisac 20. veka. U svom skromnom dramskom ima pet drama koje su ostavile dubok trag u istoriji pozorišta. Blizak mi je iz više razloga. Veoma mi je zanimljiv njegov moralni ideal, koji naziva nemoguća ništavnost. Bar u ovoj drami koja je poslednja u njegovom opusu, on odbacuje siromaha i lopova kao glavnoga junaka Saida, posle revolucije, posle francusko-alžirskog rata, i veruje da novouspostavljeni red odbacuje tog Saida kao desetine drugih malih ljudi i da je to put prema nemogućoj ništavnosti. U knjizi o Ženeu, Sartr kaže da je Rembo hteo da izmeni život, Marks društvo, a Žene ne želi da izmeni ništa. Zato ističe da ne treba očekivati da će kritikovati društvene institucije, potrebne su mu isto onoliko koliko Prometeju njegov orao. Zapravo, Sartr nam poručuje za Ženea da je to pisac koji se obračunava sa postojećim redom i institucijama, sa establišmentom, sa svim svetinjama. Postoji nešto strasno, ritualno, donekle mesijansko u Ženeovom rukopisu što mene kao reditelja veoma intigrira i inspiriše. To su neke opsesivne teme kojima se uvek vraćam u teatru i koje, nekako, čini mi se ima smisla baš u ovom kontekstu pandemije kada i savremeni pisci govore o svojevrsnom brodolomu civilizacije.
Dino Mustafič je rođen je 1969. u Sarajevu gde je diplomirao režiju na Akademiji scenskih umetnosti i Opštu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Bio je direktor Internacionalnog teatarskog festivala MESS. Sa Danisom Tanovićem 2008. godine osnovao je Našu stranku.
U pozorištu je režirao predstave po tekstovima Sartra, Joneska, Mrožeka, Molijera, Koltesa, Šekspira, Tortona, Švaba, Bojčeva, Gardnera, Vilskvista, Nika Vuda, Glovackog… Predstave su mu izvođene na u pozorištima širom eks-Jugoslavije, kao i na festivalima u Nemačkoj, Egiptu, Italiji i mnogim drugim zemljama. Komad „Helverova noć“ je ušo u istoriju bosansko-hercegovačkog teatra kao internacionalno najnagrađivanija predstava.
Režirao je brojne dokumentarne filmove, muzičke programe i pozorišne predstave. Njegov debitantski igrani film „Remake“ po scenariju Zlatka Topčića prikazan je na brojnim međunarodnim filmskim (Roterdam, San Francisko, Montreal, Minhen, Istanbul, Pariz, Karlovi Vari, Rim, Štutgart…) na kojima je nanizao nagrade.
Predstavu „Paravani“ ste radili u ekstremnim okolnostima.
– Sećam se svojih prvih profesionalnih koraka koji su bili vezani za teatarski život za vreme opsade Sarajeva. I tada su predstave izvođene u podne, u jedan, dva, i evo sad se ponovo ta satnica vratila i ona u meni izaziva nelagodu i ružno sećanje. Nadam se da doći vreme kada ćemo se vratiti u normalan večernji tajming. Međutim, i pored toga, ljudi žele da rade, da se osećaju korisnim, pa tako i umetnici. Pozorišta stvaraju i kreiraju atmosferu jednog grada, i u tom smislu dobro je da se ne zatvaraju, nego ih treba pustiti da dišu i da se prilogađavaju epidemiološkim merama.
Mnogi smatraju da posle koronavirusa svet više nikada neće biti isti.
– Ova kriza će ostaviti dubok trag kod svakog od nas i psihološki, i emotivno, i materijalno, mnogi od nas su izgubili neke svoje prijatelje, drage ljude, to su strahomorne boljke, ne samo bolesnih i zaraženih, nego i onih koji su nas napustili zbog ovog virusa. Iz ovog ćemo izaći promenjeni i oštećeni, ali i upozoreni da, ako ne resetujemo svoja društva na neke nove postavke, posledice mogu biti još drastičnije. Mislim na klimatske promene, suše, poplave, kao i neke nove oblike ratova koji dovode do kolapsa odnosno zatvaranje društava, izolaciju, kontrolu kretanja, ponovnog dizanja granica. Opasno je to iz sfere javnog kad pređete u polje digitalnog, gde su kontrole vrlo moguće, mogu da budu represivne ili suptilne, i gde na neki način gubite svoju autonomiju i slobodu. Sama činjenica da nećete moći da putujete i krećete se ako ne budete vakcinisani, jasno govori o tome u kakvom vremenu živimo.
Šta je izlaz?
– Protivnik sam tih teza i antivakcinaških pokreta. Važno je da verujemo nauci i činjenicama, bez obzira na to što je poljuljano poverenje u vladajuće oligarhije, pa sam tim i u naučnike. Ima razloga za sumnju za nepoverenje, strepnju, ali mi drugu alternativu nemamo, ni drugi izlaz, nego treba da se okupimo, solidarišemo i pomognemo jedni drugima da preživimo ovo kao ljudska bića. U ovim teškim i zlim vremenima treba da preokrenemo stvari na bolje, to je uvek bilo jedino moguće u snovima koji su utopistički, u humanizmu koji je nužan, a to je taj osećaj zajedništva i uzvišenosti da pripadamo ljudskom rodu.
Krećete u novi podvig, snimanje filma. O kakvom se ostvarenju radi?
– Treba da počnem sa pripremama na snimanju filma, sad smo u fazi predprodukcije u regionalnom ukrupnjivanju. Radim po vrlo zanimljivom scenariju koji je dobio prvu nagradu bosansko-hercegovačkog filmskog fonda.
Radi se o jednoj priči iz zbirke „Radnici i seljaci“ Viktora Ivančića, koju je sa koautorom Emirom Imamovićem Pirketom adaptirao za film. Tekst se zove „Paviljon“. Uvek se vraćam filmu kada imam velike priče, teme, da podelim sa gledaocima. Posle mog debitantskog filma „Rimejk“ iz 2003. godine, radio sam niz dokumentarnih filmova i upravo sam ove godine okončao dugometražni film „Transforming tomorrow“, premijerno prikazan u septembru na AJB DOC festivalu u Sarajevu, gde je dobio i jednu od nagrada. I ovo će sada biti za mene jedna nova avantura i volim da taj novi igrani film najavim kao crnohumorni optimizam, jer je sve u tom jeziku prepoznatljivo za Ivančića. Opor humor, gorak, ponekad radikalan, nešto što meni nekako leži, subverzivan u isto vreme, i revolucionaran. Nakon svih ovih iskustava, ratova devedesetih, tranzicije koja nikad da prestane, pa i u ovim okolnostima u kojima vodimo razgovor, naposletku verujem da je to jedino moguće za jedan vrednosni i društveni prevrat.
Poznati ste po društvenom angažmanu.
– Moj civillni i društveni aktivizam dolaze iz mog karaktera. Ja prosto verujem da svaki javni i kulturni radnik ima i svojevrsnu obavezu da u javnom prostoru, koliko može, doprinese poboljšanju života, očuvanju demokratije, čuvanju ljudskih prava. U tome sam vrlo aktivan i posvećen, od svoje najranije mladosti i trudim se da u svemu tome budem dosledan. Da poštujem principe i da afirmišem one vrednosti života iz kulture iz koje dolazim. A to je ta bosanska kultura u kojoj se različito i drugačije uvek poštovalo, smatralo bogatstvom unutar kojeg je postojalo to naše jedinstvo različitosti. To je jedno gusto tkanje, dijaloga kultura, taj spoj Orijenta i Zapada. To su stvari koje su deo mog identiteta i ne želim od toga da odustanem, mada su se ovi trovači umova i duša u ovih 30 godina jako potrudili. Tu pre svega mislim na te dominantne etno-nacionalne narative, koji ne prestaju da proizvode konflikte. Oni više nisu ratni na svu sreću, ali stvaraju neprekidnu tenziju i latentnu opasnost mogućih sukoba, čak i vojnih, i u tom kontekstu sam vrlo eksplicitan zašta se zalažem.
Za šta se zalažete?
– Ja sam deklarisani levičar koji se zalaže za multietničku Bosnu i Hercegovinu u kojoj će individualna i kolektivna prava imati svoju zaštitu, svoj mehanizam u kojem će se Bosna izgrađivati kao jedno moderno društvo i na taj način ući u jedan proces evropskih integracija, civilizovani krug gde po kulturi, kulturno istorijskom nasleđu, mi i pripadamo.
Kako komentarišete rezultate lokalnih izbora u BiH?
– Posle dužeg vremena doneli su promenu što je sigurno posledica zasićenosti birača postojećim establišmentom, izrazitom kompromitacijom vladajućih stranaka, koja se dogodila u ovim pandemijskim okolnostima.
Taj svet vladajućih okuplja pre svega njihov materijalni, lični i stranački interes a oni su sakriveni često iza te floskule da rade u interesu svojih naroda. U Sarajevu je došlo do jednog udruživanja opozicije, do jedne kohabitacije stranaka građansko leve provinijencije sa partijama koje su više orijentisane desno ka političkom centru a na platformi antikorupcionizma i borbi protiv kriminala. To su birači prepoznali kao jedan jedinstven politički glas koji budi nadu da je moguće doći do promene. U tom smislu su neki rezultati fascinantni, kojom procentualnom ubedljivošću su dobili pojedini kandidati i to je sigurno put koji može da bude zanimljiv za jedan širi preokret u entitetu Federacije BiH na državnom nivou za 2022. godinu. Sam izbor načelnika sarajevske opštine centar Srđana Mandića i dolazak Bogića Bogićevića na mesto gradonačelnika govori ne samo simbolički da se u Sarajevu uspeo sačuvati multietnički kontekst pošto je većinsko bošnjačko stanovništvo kadriralo kanididate koji nisu govorili o ratu, o podelama. Birali su ih po njihovim sposobnostima, po karakternim vrlinama, po onome što pričaju a oni govore o budućnosti, o kvalitetu života, o zapošljavanju, obraćaju se mladima, govore o transparentnosti, o kriterijumima koji su važni, eto to su stvari koje su odredile birače.
Da li ste iznenađeni pobedom Draška Stanivukovića u Banjaluci?
– Kada je u pitanju Republika Srpska, moram reći da je tamo zaista Dodik u protekloj deceniji zacementirao jedan nacionalizam. To je jedna dosta autokratska vlast, koja se ne može porediti sa kritičkom mišlju u Federaciji koja ima mnogo nezavisnih medija, novinara, u kojoj se mnogo slobodnije diskutuje u javnom prostoru, i moguća su okupljanja javnosti, demonstracije, protesti. Setite se samo kako je Dodik brutalno razbio građansku inicijativu “Pravda za Davida” i zato izbor mladog protivkandidata Draška Stanivukovića za mene nije bio iznenađenje. Banjaluka se odredila prema promenama i ne želi da podržava jedan represivan i autokratski način kojim Dodik tamo vlada sa pilulama nacionalizma koje je po potrebi vadio od izbora do izbora. I sa jednim inatom, sveopštim prostaštvom prema međunarodnoj zajednici, civilizovanom dijalogu, prema svemu što bi trebalo da budu odlika modernog političara 21. veka. Stanivuković će sigurno morati da napravi mnoge korekcije u svojim izlaganjima. Njegove prve izjave nakon pobede nisu ohrabrujuće za demokratiju, već je iskazao homofobne stavove, poricanje haških presuda, i pokazao da se nažalost u Republici Srpskoj populizmom ubiru poeni. Zato se ne mogu porediti rezultati Sarajeva i Banjaluke. U Sarajevu se radilo o jednoj izrazito agresivnoj propagandi SDA, koja je probudila sentimente rata, otpora, na neki način podela, i prljave igre prema ljudima koji su bili protivkandidati a koje su nazivali jutelovci, četnici i slično. I Sarajevo se opredelilo protiv toga. Zato te komparacije nisu moguće.
Da li pratite društveno-politička dešavanja u Srbiji?
– Ja sam mnogo svog radnog pa i životnog vremena proveo u Srbiji, kao i u Hrvatskoj. Moja putanja kretanja je na nekom južnoslovenskom kulturnom prostoru. I te kako mi je stalo i vrlo mi je važno kakvo je društveno-političko stanje u Srbiji, kao i u Hrvatskoj, tim pre što dolazim iz Bosne i Hercegovine: Da se ne lažemo, mi znamo da su u BiH unutrašnje prilike često refleksija odnosa Srbije i Hrvatske. Bez stabilnog komšiluka, Bosna i Hercegovina neće imati mira. Dobar deo naših problema, unutrašnjih pa i spoljnih, iniciran je odnosom zvaničnog Beograda i Zagreba prema Sarajevu. I dobar deo nesporazuma, loših međudržavnih odnosa, upravo dolazi sa tog najvišeg nivoa.
Šta je to što je centar vašeg zapažanja?
– Primećujem, što je devijacija celokupnog Zapadnog Balkana, a to je da opozicija vladajućem establišmentu, Vučićevim naprednjacima, vrlo fragmentirana, neujedinjena, ideološki izrazito heterogena, i deluje razbijeno, dezorijentisano. Nema kohezione snage koja bi mogla da ponudi smišljenu političku platformu koju bi birači Srbije mogli da prepoznaju kao alternativu postojećem režimu. U tom smislu mislim da je to specifičnost Srbije u odnosu na udruženu opoziciju u Bosni i Hercegovini, koja je i u jednom i u drugom entitetu pronašla zajednički imenitelj borbe protiv vladajućih. U Srbiji je vlast jako skoncentrisana u rukama jedne partije, jednog čoveka, i ta monumentalizacija je uvek vrlo opasna za demokratske procese u budućnosti.
A na individualnom nivou?
– U Srbiji se osećam slobodno, Radim u jednom manjinskom pozorištu sada, radio sam i pre, kao građanin, kao stranac, u tom smislu nemam nikakvih problema.
Šta mislite o verbalnim napadima članova vladajuće stranke na umetnike u Srbiji?
– To je neprihvatljivo. Možete osetiti teskobu i strah za svoje kolege koji se odluče da javno progovore disonantnim tonom od većine. I da onda oni budu predmet rasprava i diskusija pojedinih poslanika, kojima se dopušta da na taj način govore o najvrednijim umetničkim imenima sa bogatim biografijama i opusom. Njihovo prozivanje u parlamentu Srbije neprimereno je demokratskim društvima i nešto je što i te kako uznemirava i ne daje pozitivan imidž ovoj zemlji. A posebno mi je žao što se to događa zajednici kojoj ja pripadam, i bez obzira na nametnute granice, one ne postoje kada je u pitanju umetnost. To su moje drage kolege, moji duhovni srodnici, to je deo moje šire umetničke familije, i napad na njih doživljavam kao napad na nas, na sebe, na bilo koju umentičku zajednicu. Nažalost, ovo nije prvi put da se ovo događa. Očigledno je da oni koji vladaju tolerišu takve pojedinačne ekscese poslanika, falangi, grupa, pokreta, koje na neki način šire strah o slobodi mišljenja i izražavanja. To je ono što nije dobro. Svako ćutanje i indiferentnost prema bilo kakvom aktu nasilja jeste podržavanje takvih tendencija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare