0
Tesla je genije koji me neprekidno fascinira. Njega sam imao na umu dok sam radio "Mrtvu prirodu". Tesla na jednoj fotografiji predstavlja munju. To je tačno ono što ja u "Mastilu" radim sa vodom, kaže u razgovoru za Nova.rs slavni grčki umetnik Dimitris Papajoanu, zvezda Beogradskog festivala igre.
„Neverovatno je šta ova dva čoveka rade“, bila je reakcija jednog od oduševljenih gledalaca „Mastila“, predstave koju je Dimitris Papajoanu izveo preksinoć u Srpskom narodnom pozorištu sa igračem Šukom Hornom u okviru 18. Beogradskog festivala igre.
Desetak minuta nakon predstave, na putu ka hotelu prvo što nas Dimitris Papajoanu pita je kako nam se čini komad, istinski zainteresovan za odgovor. „Uznemirujuć na početku, sa onom kišom, pa duet koji sasvim angažuje gledaoca i ostavlja mnogo šta o čemu naknadno valja promisliti. A malo mi je laknulo kada se čula muzika“, odgovaram. „U mojim komadima inače nema mnogo muzike, više je to zvučni dizajn“, smeška se Papajoanu. „A kraj je spektakularan“, kažem. „Podseća vas na Murnaua?“ Upravo tako.
Nakon iscrpljujuće predstave nije želeo da se fotografiše. Tu je Džulijan, njegov fotograf. Papajoanu nam samo kratko, usput, potvrđuje i da će sutradan u Beogradu primiti vakcinu protiv koronavirusa, a onda opušteno i strpljivo razgovara sa nama o komadu, Tesli, Pini Bauš, Olimpijadi, nagim telima na sceni, otkriva ko je uticao na njegov izraz, dotičemo se majstora slikarstva, i stripova i panka…
Papajoanu je i počeo kao slikar, potom se okrenuo izvođačkim umetnostima i stekao slavu kao reditelj eksperimentalnog teatra, koreograf, izvođač i dizajner. Svetski poznat, bar u krugovima ljubitelja igre, postao je nakon što je kreirao ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004. Nakon toga se našao u čudnoj situaciji da za njegove avangardne komade u grčkim pozorištima na kraju bude prodato i po više od 100.000 ulaznica, a njegovi nastupi na festivalima su uvek događaji koji se pažljivo prate. Neki od kritičara idu dotle da oduševljeno ocenjuju da je izmenio moderni teatar i igru. On nema taj utisak. Publika BFI mogla je da pre nekoliko godina vidi njegovu „Mrtvu prirodu“ i „Velikog krotitelja“, a sada i „Mastilo“. Komad, premijerno izveden u Torinu prošle godine, uskoro bi trebalo da bude predstavljen i na Festivalu u Avinjonu, pa otud u publici i direktorka pariskog Teatra de la vil i francuski novinari…
Rekli ste da vas jako zanima kako će publika Beogradskog festivala igre reagovati na vaš novi komad. Jeste zadovoljni reakcijom?
– Da, jer je to čudna stvar. Potičem iz generacije, i iz zemlje, u kojoj se pod igrom podrazumeva balet i možda moderna klasična igra. Za mene je i dalje stalna proba to što se moji radovi izvode na festivalima igre, jer znam da je to neka vrsta hibrida i ne bavim se mnogo time da li je to igra ili pozorište ili nešto drugo. Jednostavno radim ono što osećam da treba.
Ne pokušavate ni da definišete svoj izraz…
Ne. Pokušavam da budem jasan u svom izrazu, ali znam i da publika od igre očekuje nešto drugačije, iako nisam siguran šta tačno. Takva pitanja sebi ne postavljam na festivalima poput onog u Avinjonu i drugim, a na Beogradskom festivalu igre uvek sam iznenađen pozitivnim reakcijama na nešto što je tako čudno (smeh).
Nikolu Teslu smatrate fascinantnim. Zašto Tesla?
Tesla je genije koji me neprekidno fascinira. Njega sam imao na umu dok sam radio „Mrtvu prirodu“, kada sam pokušao da sažmem večni prostor u prirodni fenomen. To je tad bilo veliko nebo. Jedna od najpoznatijih Teslinih fotografija kada sedi u prostoriji dok se odvija neverovatan fenomen. Na drugoj fotografiji predstavlja munju. A to je tačno ono što ja u „Mastilu“ radim sa vodom. I to je direktna referenca na Teslu, sa mišlju o nekome ko je duboko usamljen i pokušava da razume, pa i da kontroliše i manipuliše silama prirode. I osećam da je lik koji stvaram neko takav, neko možda zaboravljen, kod svetionika ili drugde, dok vodi računa o stvarima i pokušava da shvati kako voda, ili osnovni elementi, funkcionišu. Mnogo sam mislio o njemu.
Zašto baš voda od svih elemenata?
Nemam baš jasan odgovor na to. Ne znam koji ću element da koristim. Dok sam imao probe za „Velikog krotitelja“, pokušavao sam da kontrolišem prskalice za vodu kao što je ova u „Mastilu“, učinilo mi se zanimljivim i pomislio sam da bih sa tim mogao da uradim nešto kasnije, jer je taj komad krenuo u drugom smeru. I tokom izolacije, kada su me Torino danca i organizatori festivala u tom gradu – pošto su oni bili otvoreni – pozvali i pitali zašto ne bih uradio instalaciju ili nešto drugo, rekao sam im da imam nešto na umu. I pripremio sam se za to. Mislio sam da će biti instalacija, ali je postalo komad.
Kad spominjete instalacije, počeli ste kao vizuelni umetnik…
Da, ali kao tradicionalni slikar, uljima na platnu.
… i u vašim radovima kao što je „Veliki krotitelj“ pojedine scene izgledaju kao sa platna El Greka ili Rembranta. Da li preuzimate prizore iz istorije umetnosti i prenosite ih na scenu?
Reći ću vam kako se to događa. Nosim enciklopediju istorije umetnosti u glavi jer sam ljubitelj umetnosti. Osim toga, učio sam da gledam onako kako gledaju slikari. Kao što muzičari slušaju drugačije, slikari gledaju drugačije. I to je jedini umetnički alat koji imam. Tako režiram, tako pravim koreografije. Vidim stvari, imam vizuelne asocijacije i one postaju optičke varke koje volim da koristim. Tako da mi, kada imam ljudsko telo pred sobom, nije namera da idem ka El Greku, ali energija koju imate u sceni me na to podseti. Nije baš teško da vas uvežbano, živo telo podseti na umetničku sliku. Retko idem za tim, nego vidim to na probama i to prihvatim. Tek ponekad stremim tome, kada to traži narativ.
U „Velikom krotitelju“ uradio sam Rembrantov „Čas anatomije“ jer me je zanimala priča o maltretiranju. Volim nasilje u metaforama (kao što sam to uradio i na kraju „Mastila“) i istraživao sam na različite načine kako mogu da stvorim sliku, scenu gde neko oseća da ga društvo eksploatiše na veoma loš način. I zamislio sam kako bi bilo da je ono telo iz „Časa anatomije“ živo. I ljudima je to izgledalo kao horor, kao košmar. Tu sam posegao za direktnom referencom. Ali Botičeli, ili El Greko i takve slike, naiđu mi kad je to potrebno i ja ih rado prihvatim. I lako naviru. Na svim slikama raspeća Hrista su tela koja igraju. Neke od tih slika su kao balet. Sve one su potraga za milošću.
Neki kritičari vašu umetnost opisuju kao vizuelnu poeziju. Pričamo o slikama, igri, pozorištu, muzici i zvuku… Ako biste bili prinuđeni da sačuvate samo jedno čulo, za koje biste se odlučili?
U radu? Kako da se percipira moje delo? Čulo vida. I bez zvuka možete da ga osetite.
Da vas ne pitam onda koje bi bilo u životu…
Nisam siguran, jer mi je važan i dodir. Ali ako bih morao da ostanem bez nekog čula, svakako ne bih voleo da izgubim vid (smeh).
Kažete i da vam je Pina Bauš promenila život…
Da, uz još neke ljude. Lako je pričati o Pini Bauš, jer sam joj ponudio svoj rad i onda se ljudi hvataju za to.
… koga biste još naveli kao ljude koji su uticali na vas?
Janis Tsaručis, grčki slikar koji mi je bio učitelj, Robert Vilson, Pina Bauš, Tadeuš Kantor, Lori Anderson, grčki kompozitor Manos Hadjidakis, da ne zaboravim Federika Felinija, Pjera Paola Pazolinija, Rumija, Frica Langa, Pedra Almodovara, a onda i cela armija drugih. Bila bi tu i Nina Simon, mnogo ljudi, zaista (smeh).
Spominjete i imena iz pop kulture, u radove unosite elemente horora i naučne fantastike…
Jako me zanima pop kultura. Volim pop kulturu.
Crtali ste i stripove. U kakvom su oni odnosu spram onog što radite na sceni?
Da, stripove, ili grafičke novele, kako se još zovu. Bio sam tada mlad, ali da, imaju veze na neki način i to može da se vidi. A tada sam više bio pank roker, možda malo agresivniji. Sada, kako sam stariji, umerenije sam agresivan, po normalnim standardima (smeh). Sad sam agresivan uz Malera i Ravela.
Pa i Maler je bio neka vrsta pankera svog vremena, zar ne?
Upravo tako. A zvuči i kao muzika za neme filmove, kao dizajn zvuka. Ako čujete melodije pravljene za Murnaove filmove, to je lošija muzika od Malera, jer je on odličan dizajner zvuka.
Pitanje o koreografiji za Olimpijske igre u Atini je neizbežno. To vam je bila važna prekretnica…
Da, šta biste želeli da znate o tome?
Rekli ste da vam je to bio i blagoslov i proklestvo. U kom smislu?
Blagoslov je osećaj postignuća. Letnje olimpijske igre su najveći, najkompleksniji mogući šou na planeti kroz koji neko može da prođe. Kao penjanje na planinu. I to je važno. Drugo, prvi put u životu sam zaradio novac od nečega što sam radio. I bilo ga je dosta. Za čoveka od 40 godina, koji je radio od svoje 16. godine, to je veoma važna potvrda, jer na neki način deluje i oslobađajuće. Treća pozitivna stvar je što sam mogao da unesem svoju ličnu etiku u ogromnu platformu definisanu veoma važnim faktorom, nacionalnom propagandom okrenutom svetu. To je to po definiciji. Imao sam šansu da u to unesem, negde očigledno, a negde subliminalno, ono najbolje što želim čovečanstvu. I to je veoma važno. Preživi čovek i ako to ne uradi, ali to su blagoslovi. Prokletstvo je u tome što sam poznat u svojoj zemlji, ali srećom ne i van nje, jer to ne donosi i svetsku slavu, pošto niko ne zna ime nekog ko je uradio ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara. Evo, znate li vi za neko ime?
Akram Kan.
Akram Kan to nije radio. On je učestvovao koreografijom u jednom delu, ali nije on to radio u celosti. Bio je to reditelj “Milionera sa ulice” Deni Bojl, filmski reditelj. Akram Kan je bio jedan od kreativnih saradnika, ali nije radio ceo šou. Dajte mi još neko ime.
Ne znam.
Niko ih ne zna, to ne donosi slavu. Ali u mojoj zemlji mi je to donelo ogromnu slavu i blokiralo me u tom smislu. Jer, „to je on radio“. Slava je nešto što vam pomaže u nekim malim, iako važnim aspektima života. Na primer, lekari brinu o vama, u restoran možete bez rezervacije (smeh). Ali me ljudi van moje zemlje, hvala bogu, ne povezuju sa tim. I prokletstvo toga bi se proširilo da je tako. Ljudi vole da me povezuju sa tim.
I kada ste govorili o vašem komadu „Od kad ona“ skretali ste pažnju na to da je to komad za sebe, a ne omaž Pini Bauš…
Da, tačno tako. Znam da bi bio promašaj da se misli da referiram na nju i stvari koje je uradila. Ono što sam ja pokušao bilo je da odam počast univerzumu i stvorim mitologiju u tom univezumu na svoj način. Jesam, dakle, imao žene sa dugim kosama i žene su nosile haljine, kao u mojim komadima, a muškarci odela, kao u mojim radovima. Ali to je protumačeno kao Pina Bauš (smeh). Jeste videli taj komad?
Samo na ekranu… A različito je gledati nešto na ekranu od onog uživo, zar ne?
Neki radovi su i bolji na ekranu. Energija je bolja na sceni, ali slike znaju da budu bolje na ekranu.
Frejmovi iz vaših komada su veoma upečatljivi.
Da, kao umetnička dela sama po sebi. Veoma su fotogenični.
Mnogo puta pitali su vas za nagost na sceni…
Da, da. Kako se vama to čini?
Prirodno. Nemam problem s tim, a posebno ne ako ima svoju svrhu u komadu, ako me to pitate…
Ja prema tome pokušavam da imam prethrišćanski stav. Nisam sklon paganizmu, nego pokušavam da ljudsko telo vidim onako kako ga vidim u muzeju. Ono dolazi iz perioda kada zbog toga nije bilo neprijatnosti, koje je prohrišćansko.
Rekli ste da erotski pogled transformiše telo. Kako?
Ne znam. Obično sam sklon veoma lepim telima. A ona to nisu. Ali volim da ih koristim na način da izgledaju idealno. To je taj erotski pogled. I ja ga nudim. Nudim ne savršeno telo, nego uključujem ljubav ka telu koja ga čini idealnim. To rade i klasične skulpture.
To podseća i na Pazolinija…
Da. Pazolini je izvrstan u nečemu u čemu je i moj učitelj slikanja bio izvrstan: da otkrije lepotu u skromnosti momaka sa ulice i da njihov život uznese u nešto kao što su radili antički Grci, antički Rimljani, pa čak i Hrist. U filmu „Prosjak“ (Accattone, 1961) njemu mladići sa ulice postaju sveci. To znači uključivanje ljubavi. I ja to vidim i u ženana i u muškarcima. Muškarci me zanimaju više i muško telo više upotrebljavam, ili zloupotrebljavam, jer sam sa njim slobodniji. Naravno, nagost je neporeciva činjenica našeg postojanja, a moja dela pokušavaju da dođu do nečeg posebnog. Ne želim da se na sceni upotrebljava donji veš. Razumem zašto je u određenim vrstama igre to potrebno, ali u mojoj vrsti pozorišta nagost nije uznemirujuća. Kao slikar ih ne bih obukao. To je sve jako prirodno.
Šta je vaš sledeći projekat?
Moj sledeći projekat zapravo je moj prethodni. Kreirao sam jedan komad „Poprečna orijentacija“ koji čak nije ni izveden jer je pandemija obustavila međunarodnu turneju sa njim. Završio sam ga do pola pre nego što sam uradio „Mastilo“, a posle „Mastila“ sam završio i njega i onda su ponovo zatvorena pozorišta. I nismo imali premijeru. Tako da će to, eto, biti sledeća premijera. Kada ćemo da imamo premijeru, i gde, to još ne znam.
