Da li umetnici umeju da se postide?

Selin je decenijama bio označen kao antisemita i pristalica kolaboracionističke vlade zaslužne za mnoge izgubljene živote francuskih Jevreja u nacističkim logorima tokom Drugog svetskog rata.Saradnja i bliski kontakti sa nacistima i lične simpatije prema Hitleru, slavnog norveškog pisca Knuta Hamsuna, deklarisali su ga kao neprijatelja svoje domovine i skoro u potpunosti ugrozili njegov status. U novije vreme, velika polemika se vodi i oko nobelovca Petera Handkea koji je u jednom periodu podržavao Slobodana Miloševića.Teško je odvojiti delo od autoraIvan Lalić, dramaturg i osnivač Mikser festivala, kaže za Nova.rs da je umetnost polje slobode gde se afirmišu vrhunski ljudski ideali – ljubav, pravda, solidarnost, etika i da je jako teško odvojiti delo od autora.

- Kada kažete - Leni Rinfeštajl, pomislite Hitler, Kada kažete - Knut Hamsun, pomislite Kvisling, kada kažete Luiđi Pirandelo – pomislite Musolini. Ovaj potonji predstavlja najveći paradoks. Genijalni pisac, nobelovac koji je svoju Nobelovu kolajnu istopio i kao znak vatrene ljubavi prema Dučeu, simbolično je donirao  posrnuloj italijanskoj ekonomiji. Čitaj fašizmu. Veliki je spisak ovakvih, pomalo stidnih gestova u istoriji umetnosti. Izgovoriću onaj koji mi je najteže da izgovorim – kao jugoslovenski diplomata, Ivo Andrić je bio fizički prisutan kada je potpisan trojni pakt. Mišljenja sam da su ovakvi gafovi značajnih umetnika u direktnoj vezi sa iskonskim oportunitetom i potragom za zonom konfora koja se obično nalazi uz skute vlasti.Veličanstvena umetnost poništava greške tokom životaZoran Hamović, osnivač izdavačke kuće „Clio“ kaže za Nova.rs da kroz istoriju znamo mnogo umetnika koji su sarađivali sa onima koji nemaju blistave ideje.

- Ono što moramo imati u vidu je da je umetnost nezavisna i da ona mora biti nezavisna, za razliku od čoveka koji tu umetnost stvara. Svaki od umetnika ima jednu vrstu sopstvene etičnosti i odnosa prema društvu u kome živi. Mi možemo i moramo suditi umetnicima kao ljudima i kao članovima društva na osnovu njihovih postupaka, ali umetnost ih izdiže iznad zakona kojima mi njima sudimo. Ako je umetnost veličanstvena, ako nadilazi naš sud, onda ona ima razloga da živi i poništava greške tokom njihovog života. Sa druge strane, ako je njihovo stvaralaštvo „ispod“ njihovog ponašanja, onda neće biti zabeležena ni u svom vremenu, ni u vremenu koje dolazi – smatra Hamović.Teško je sve podvesti pod jednu pričuSlikar Uroš Đurić kaže za Nova.rs da je odnos prema delu umetnika koji su podržavali zločince jedno od najkompleksnijih pitanja.

- Prvo, zavisno od toga koliki su njihovi umetnički dometi i u kojoj meri su ta dela bila u službi njihovog političkog angažmana. Veoma je teško sve to podvesti pod jednu priču. Neki su bili simpatizeri, neki su bili članovi, neki su pravili radove u propagandne svrhe. Fantastični avangardista El Lisicki je bio u potpunosti u službi staljinizma, a i dalje je radio neke stvari koje su bile vezane za primenu avangardnih principa u umetnosti. Iz ove perspektive napadati umetnike zbog svojih ubeđenja i lepiti im etikete je problematično, jer treba govoriti o kontekstu onoga vremena, o kontekstu mogućnosti da se uopšte sazna prava istina. Kvalitet njihovih dela je nesumnjiv, to je istorija i pokazala. Mi nismo živeli u tom dobu, mi ne možemo da razumemo šta su oni gledali u svakodnevici, to je bio neki potpuno drugačiji svet. Ne treba zaboraviti da je ono što mi danas kolokvijalno zovemo nacizmom, ta partija u svom punom nazivu imala dva termina, radništvo i socijalizam: Nacional-socijalistička nemačka radnička partija. To se sve dešava posle velike svetske ekonomske krize i to su stvari koje mi danas teško možemo da zamislimo. To je svet bez antibiotika, svet velike ekplatacije resursa, jedno vrlo surovo vreme – zaključuje Đurić."Znam ja nas, j*bo ti nas"Zagrebački novinar i publicista, Boris Rašeta, se u ovoj temi ograničava na književnike i njihove ličnosti koje generalno često nisu baš sjajne. Rašeta objašnjava za Nova.rs zašto je poznavanje života pisaca razočaravajuće iskustvo.

- Znam po sebi. Šta sve ljudi misle o meni (premda sam je više novinar i feljtonist, nego pisac) te hrabar, te pun vrlina, te beskompromisan. Daleko je to, ljudi moji, od istine. Branko Ćopić jednom je rekao - "Znam ja nas, j*bo ti nas". Ne znam na koga je mislio, ali znam da je dobro mislio. Pisac je narcis. Tko bi normalan prosjedio pola života, i to onu bolju polovicu? U svojim djelima pisac je posjednik istine, vlasnik svih vrlina, rječju, čudo od čoveka. Nahjumaniji književnik, jedan od dva tri najbolja koji su ikada uzeli pisaljku u ruke, uzoran hrišćanin, Dostojevski, bio je loš čovjek - suvremenici vele, Bogu ništa bliži od Ivana ili Dimitrija, možda i od starog Karamazova, opak nacionalist. Neki biografi kažu i da je bio sadist. Ivo Andrić je u djelima bio veličanstven humanist, ali se drugom stranom tog pisca već desetljećima hrane, što čaršija, što biografi, što Svetislav Basara. Krleža je bio enciklopedija a ipak se, kad mu je Ćosićeva trogodišnja kćer rekla da je ćelav, uzvratio - "a ti imaš kosu ali ti je glava prazna". Gete je u osamdesetoj poludio za nekom Lolitom. Pisce je ljepše gledati iz daljine. Na njima bi trebao stajati neki disklejmer, "samo za daljinsku upotrebu".Lustracija će biti teška i neprijatna za gledanjeIvan Lalić je nedavno napisao vrlo emotivan tekst o svom bivšem prijatelju Ivanu Tasovcu u kojem je otvoreno objasnio zašto su se razišli. Ulazak u politiku i podržavanje autoritarne vlasti Aleksandra Vučića menja puno toga u percepciji umetnika i u Srbiji.- Kada kažete Lazar Ristovski – pomislite Vučić.  Da li naše dvorske umetnike treba bojkovati? Ne treba. Oni su se sami diskvalifikovali, izmestili, sklonili. Oni spuste pogled kada prodju pored vas. Vrlo dobro znaju razmere svoje sramote. Slučajni susret i razgovor sa njima je neprijatan i nategnut. Kao izmedju razvedenih supružnika. Ja sam lično prekinuo sve kontakte sa svojim nekadašnjim prijateljima koji su se upleli u aktuelnu politiku dajući joj prividni legitimitet. Kažem – prividni, jer  umetnik koji kroči u orbitu autoritarne vlasti, biva momentalno spržen kao leptir na noćnoj lampi. Njegova biografija i reputacija se rastaču svetlosnom brzinom. Nema tu nikakvog legitimiteta. Samo tuge i sete za nekim boljim vremenima.Lalić dodaje da je suštinski problem svih državnih umetnika je što ovih koji to nisu drugih ima neuporedivo više.- Tako da - kada dodje dan posle, bude neprijatno. Naravno, svi oni misle da nema dana posle, ili da će promeniti prljavi dres elegantno i bez posledica. Što je već tradicija. Ne znam zašto, ali imam utisak je da se ovaj put grdno varaju. Svi smo mi odrasli i vaspitani na Nušiću i Steriji. To je deo našeg mentaliteta. Deo umetničkog koda. Vlast dakle i postoji da bi se kritikovala, i to žestoko. Sve suprotno, čak i “umerena” kritika, ne prolazi. Umerena kritika je primerenija češkom modelu. Recimo mom omiljenom naslovu Bohumira Hrabala u priči u kojoj tri “hrabra” Čeha u kafani osnivaju političku partiju. Priča, a i partija se zovu : “Stranka umerenog napretka”. Na žalost, ovde tako neće biti. Ništa neće biti umereno. Prosta fizika. Reakcija je ekvivalentna akciji. Lustracija će biti teška i neprijatna za gledanje. Drugačije ne može biti – zaključuje Lalić.Bonus video: Kome treba još jedna književna nagrada?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kometrebajojednaknjievnanagrada-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2676080"]