"Da li je iko mogao da živi od poezije": Milena Marković o "Deci"

Tek šesta žena koja je postala 68. laureat prestižnog Ninovog priznanja Milena Marković je nagradu dobila za poman stihovima ili poemu, kako je stručna javnost okarakterisala "Decu" (Lom).Markovićeva je, govoreći o svojoj prvoj knjizi posle sedam godina, istakla kako je ona o "svetu u kom je živela, a više ne postoji".I do sada nagrađivana pesnikinja, dramska spisateljica i scenaristkinja Milena Marković letos je u Kulturnom centru Grad naširoko govorila o "Deci", načinu na koji je punih sedam godina pisala tu poemu dužu od 160 strana, jeziku, slengu, psovkama, svojoj poeziji i dramama, uticaju na mlađe stvaraoce…-Ja sam u tom trenutku, 2014, imala osećaj da su stvari koje sam do tada pisala dosegle određeni nivo i onda sam krenula na sledeći. Pesnici koje volim su se u jednom trenutku oprobali sa poemama i sela sam da je pišem onog trenutka kada sam našla "ključ", a to je da pišem o deci, o meni i deci koju sam gajila i o deci koju znam, pošto je jedna od tema i teza ove poeme da niko nije odrastao. Toga ima i u drugim mojim pesmama, jer dete vas odredi za ceo život, na dobro ili na loše, toga da su deca, između ostalog, način da čovek doživi večnost i stalno doživljava neku vrstu radosti, a isto tako da su deca stavka koja vam i završi život… To su sve teme i u takozvanoj velikoj literaturi, od 18. veka, od kad je čovek u fokusu. Na sopstveno pitanje zašto joj je trebalo sedam godina da završi "Decu" odgovor je bio konkretan - morala je da zarađuje novac:

- Radila sam neke druge stvari, i to je sasvim u redu. Od poezije se ne živi, ne znam da li je iko živeo od poezije. Poezija je za slavu, za večnost. Do poezije je meni najviše stalo i kad god sam imala vremena, sedela sam i pisala, i čekala sam da to bude završeno i onako kako treba.

Poniranje u svest

No, dok je stvarala "Decu" prepreka joj je bila i sumnja da li je nekome to što radi dovoljno zanimljivo u tom stilu.- Kada je u pitanju tako veliki format, gubi se preglednost. Tema i ideja mi nisu bile problem, to sam našla odmah na početku. Drugo, trudila sam se da ona ima asocijativnu metodu, i bildungsroman, i roman iz 18. veka, one razne avanturističke trivije i opisi nikogovića… i poniranja u svest putem raznih čula kao što je to kod Prusta, Džojsa i Knausgora, a da toga bude u određenom smislu u tom mom stihu koji je tako skokovit, neočekivan i na neki način svesno jurodiv. Trebalo mi je da to sve pomirim, da imam nekoliko vrsta stihova… Davala sam razne uzorke na čitanje i to što sam pisala u nekom trenutku pretilo da bude neujednačeno... Tu, u principu, ima nekoliko ključnih događaja na koje bi se knjiga mogla svesti: rođenje, bolest i smrt ili Eros, Tanatos i sve što ide uz to. Sve ostalo je samo išlo ka tome da stvar bude jasna, prepoznatljiva i "prebacivanje rampe" u tome - da sve upotrebim i dovedem u vezu sa svetom u kom sam živela i koji više ne postoji. Nema tu nikakvog lamenta, nego jednostavno više ne postoji. I da sve to dovedem u vezu sa određenim okolnostima, namerno infantilno strukturiranim, zbog kojih taj svet više ne postoji i sa najavom nečeg novog što dolazi, a ne znamo šta će biti, isto kroz jedan veoma ličan hod koji opet ima veze sa rođenjem, smrću, večnošću i time ko će od nas da ostavi traga - pričala je Milena Marković.

Izvrnuti kožu i pisati po njoj kao po bubnju

Pozivajući se na jednog od svojih omiljenih pisaca Beketa, istakla je kako ne postoji književnik koji nije pisao o sebi.- Da parafraziram bestidno Selina, koji kaže da mora da se izvrne sopstvena koža i da se piše po njoj kao po bubnju, jer ako je nešto za džabe, onda to smrti na džabaluk ili je loše. Jedino što čovek ima je taj jedan jedini, autentični glas. Na piscu je u kom stilu će pisati i kako će to koristiti. Svi pisci su pisali o čoveku kog poznaju, o porodicama koje poznaju, stvarima koje su gledali oko sebe, i ovde je bilo samo pitanje da li ću ih imenovati. Do sada, u kratkoj formi, to je bilo samo na blesak, a ovde se spominju imena i prezimena dece, rođaka, prijatelja… A to je samo pitanje odluke, da li ćeš uraditi tako nešto - priznala je spisateljica.Dok je pisala "Decu" na umu je imala i to da je u pitanju poezija, zbog čega "neće biti toliko ni čitana, ni transparentna koliko bi bila da suroman". - Ne verujem da ću ikada morati da dođem u situaciju da moram da branim tu vrstu ogoljavanja pred vulgarnom publikom i kritičarima, jer, uostalom, ta scena ovde i ne postoji. Uvek može da se ode dalje i dublje. Samo je veliko pitanje šta će mene sledeće da zanima. Pesnik mora da se razvija. Ne možeš pošteno da radiš bilo šta, a da ostaneš na istom nivou. Ovo je faza u kojoj sam imala da kažem ovo što sam rekla - poručila je Milena Marković.Bonus video:Beogradske adrese srpskih pisaca

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibeogradskeadresesrpskihpisacadzplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2120186"]