Čudaci, prevrtljivci, ljigavci, psihopate - šarmantni i strašni u isto vreme – postali su zaštitni znak glumca Džona Malkoviča. Amerikanac koji će večeras (19:30) u Kombank dvorani zatvoriti 48. Fest muzičko-scenskim performansom "Muzički kritičar" i posle 40 godina karije i više od 100 uloga ostao je, u suštini, nedokučiv.

Sve što Džon Malkovič radi deluje nekako čudno i drugačije, kao sa drugog sveta. „Taj efekat postiže kombinacijom postorgazmičnog umora i puteraste pretnje u svom glasu, neujednačenih i nenadmašno jezivih pauza u govoru i varljivog, prikovanog pogleda maslinasto smeđih očiju, da ne pominjemo stav nekoga ko misli da je sve na ovom svetu uzaludno“. Ovako je „Roling Stoun“ (Rolling Stone) opisao nezaboravnu, neočekivanu i neponovljivu pojavu Džona Malkoviča. 

Uloge čudaka i ekscentrika doprinele su da ga bije glas da je takav i privatno. Doduše, ostalo je zabeleženo da je jednom pretio beskućniku nožem na ulici, drugom je uništio krojačku radnju kada mu je zakasnila isporuka košulja, a trećom prilikom je razbio staklo na prozoru autobusa pošto vozač nije hteo da mu stane. Uprkos kratkom fitilju (ili se barem tako priča), svi oni koji su bili u njegovom društvu, naročito oni koji su glumili sa njim, imaju samo reči hvale. Sali Fild, partnerka u njegovom prvom filmu „Mesta u srcu“ (1984), izjavila je da ga obožava. „On igra po svojim pravilima. Boli ga uvo za sve ono na šta većina nas provede dosta vremena“. Već za tu prvu ulogu bio je nominovan za Oskara.

„Rad sa njim bilo je jedno od najlepših iskustava u mojoj karijeri“, kazao je Dastin Hofman, koji je igrao sa Malkovičem u njegovoj prvoj roli na Brodveju, u Milerovoj „Smrti trgovačkog putnika“ te iste 1984. „Kada sam ga upoznao na audiciji, izgledao je kao beskućnik. Nosio je sandale, stopala su mu bila prljava, kosa neuredna. Više je šaputao nego što je pričao. Delovao je baš… čudno. Ali, on je ona vrsta čistog umetnika koga ne zanima uspeh ako će to da ugrozi njegov rad. To je za njega ključno“.

Od tih ranih godina karijere uglavnom je igrao hladne, opsesivne likove, ekscentrične tipove raznih sorti. Bio je okrutni zavodnik u „Opasnim vezama“ (1988, uloga koja ga je proslavila), kameleonski ubica u krimiću „Na liniji vatre“ (1993, druga nominacija za Oskara), zabavni serijski ubica u „Letećoj tamnici“ (1997), a onda ga je zadesio i ta čudnovat slučaj da igra samog sebe, u nadrealnom filmu Spajka Džounza, „Biti Džon Malkovič“, prema scenariju Čarlija Kaufmana.

„To nije mogao biti niko drugi do Malkoviča, jer on ima taj element nepoznanice. Nema šansi da ga gledate u oči i znate sa sigurnošću šta se dešava u njegovoj glavi. Prosto ste isključeni“, rekao je jednom Kaufman.
I, zaista, bez obzira na okolnosti, bez obzira na ulogu, Džon deluje kao jedan od najvećih čudaka koje je Holivud proizveo.
Kada ne snima u Holivudu, boravi u svojoj kući na jugu Francuske sa Nikoletom Pejran, životnom saputnicom preko tri decenije. Ona je stručnjak za azijsku kulturu koju je upoznao 1989. na snimanju „Čaja u Sahari“ gde je bila asistentkinja reditelju Bernardu Bertolučiju. Imaju ćerku Amandin i sina Louija. Džon je jednom izjavio da se nisu venčali jer mu ne trebaju nikakvi papiri kao dokaz, kao i da je već bio u braku (sa glumicom Glen Hedli, od 1982. do 1988) i da mu se nije svidelo.

Sada pokojna Glen Hedli, koja ga je ostavila kada je započeo aferu sa Mišel Fajfer (partnerkom u „Opasnim vezama“), svojevremeno je rekla da je on „koren sveg zla“.
„Mislim da je to trebalo da bude više ironično“, rekao je Malkovič za „Roling Stoun“ 2010.

„Teško je poverovati da bi mi Mišel Fajfer ikad rekla i zdravo. Daleko od toga da sam je zaboravio, sam bog zna da je ona nezaboravna, ali sam je blokirao. Zapravo, pokušavam da kažem sledeće: kada mislim na drugu osobu, ne razmišljam o tome kako sam ja bio u vezi sa njom. Kao da nikada nisu morale da se nose sa mojim postojanjem. Da li sebe vidim kao nekoga ko kvari ljude? Ni najmanje. Možda ih samo malo nagriza“, prokomentarisao je. 

Drugim rečima, sve što ste čuli, pročitali ili u svojoj glavi iskonstruisali o Džonu Malkoviču može i ne mora biti tačno.

„Nisam stručnjak, ali mislim da me niko ko me zna ne smatra za hladnog, arogantnog intelektualca i, iz nekog bizarnog razloga, ekscentrika. Možda misle da sam arogantan. Ali ni izdaleka nisam ekscentričan ni u kom smislu“, tvrdi, dodavši potom: „Mislim da sam imao prilično normalno detinjstvo“. 

Pitanje je, opet, šta ko od nas smatra normalnim. Rođen 9. decembra 1953, Džon je odrastao u rudarskom gradiću Bentonu u Ilinoisu. Otac Danijel je bio konzervator i, zajedno sa suprugom Džo En, uređivao je magazin „Autdor Ilinoj“ (Outdoor Illinois). Danijelovi roditelji su bili iz Ozalja u Hrvatskoj, a majka mu je govorila da su oni Srbi iz Crne Gore. U njegovoj krvi ima i francuskih, nemačkih, škotskih i engleskih predaka. Sem Džona, Danijel i Džo En imali su još jednog sina i tri ćerke.
Kako je Džon jednom izjavio, majka je mnogo čitala knjige i ponekad bi zaboravila da uključi rernu pa bi, recimo, ostali bez ćurke za Dan zahvalnosti, zbog hrapavog glasa su je zvali Žaba a deci je dopuštala da rade šta hoće. 

„Moja majka nije bila prava majka. Bog da joj dušu prosti, bila je kao neki duhovit, čudan prijatelj koji živi u našoj kući. Oba roditelja su mi bila vrlo opuštena. Nikada nas nisu terala da radimo domaći ili pitala gde smo bili sinoć“.

U školi je bio solidan sportista (bejzbol i američki fudbal), iako je već sa 13 izrastao do pune visine (od oko 180 cm) i bio debeljuškast.  Sa osam godina je svorio alter-ega Tonija. Toni je bio je mršav, uglađen i doteran, „verovatno Italijan“, ponekad sa nonšalantno prebačenim šalom oko vrata.  Na neki način, Toni je bio Džonova prva uloga, prvo bekstvo od sebe u neki drugi lik.

 Muzčiki kritičar

„Muzički kritičar“ je mešavine klasike, pozorišta i komedije, nastala po ideji violiniste, kompozitora i komičara Alekseja Igudesmana. Dok Igudesman i pijanista Hjan-ki Džu sviraju neke od najpoznatijih kompozicija na svetu, Malkovič izgovara prilično neočekivane prve reakcije uglednih kritičara na ova potonja remek-dela.

Posle srednje škole upisao je Državni uliverzitet Ilinoisa, gde ga je gluma prvi put zainteresovala. Potom je, 1976, učestvovao u osnivanju pozorišne kompanije „Stepenvolf“ (Steppenwolf) u Čikagu, zajedno sa kolegama Džoan Alen, Gerijem Sinisom i budućom suprugom Glen Hedli. Postavili su komad „Pravi Zapad“ po scenariju Sema Šeparda i ubrzo dobili priliku da nastupaju u Njujorku. Onda je došao debi na Brodveju, 1984, sa Hofmanom u „Smrti trgovačog putnika“. Iste godine debitovao je i na filmu. Od tada gotovo da nije bio bez posla.
Ubrzo je stekao reputaciju o ekscentričnom ponašanju i spremnosti da se potpuno preda ulozi, po svaku cenu. Iako nije klasični lepotan, žene su „otkidale“ na njega. Sam se, priznaje, retko gleda u ogledalo sem ako mora da stavi lažni nos.
„Mnogi ljudi imaju određenu sliku o sebi, ja nemam. O sebi imam neutralno mišljenje. To sam što sam. Sećam se da mi je jedna glumica rekla kako je, tokom projekcije „Opasnih veza“, tri puta trčala u toalet da masturbira. Bio sam zbunjen. Ljudi misle da si ti lik kog igraš. Ja sam, onda, bliži onom samokritičnom, zaostalom liku iz filma ‘O miševima i ljudima’, ali to ne sprečava ljude da veruju u ono u šta žele da veruju“.  

Drugom prilikom sebe je opisao „suštinski stidljivim ali savršeno društvenim“.
„Glumce bije glas da žele svu pažnju ovog sveta. Ja ne želim nimalo pažnje. Već sam je dobio previše. Ne volim da pričam u javnosti. Ne vidim tu ništa interesantno. Po svaku cenu sam pokušavao da to izbegnem. Zato što mislim da nemam ništa zanimljivo da kažem? Ne znam, ali koja je svrha i ako kažem? Biće samo pogrešno protumačeno, zloupotrebljeno, izvučeno iz konteksta ili namerno izvrnuto i pitam se, čemu to?“

Pretpostavljate, nije ljubitelj ni društenih mreža.
„Zovem ih antidrušvene mreže jer su užasne po nas. Već su stvorile i stvaraće generacije pakosnih narcisa. Više ne možete u intervjuu da kažete ‘To je moje mišljenje’, jer vam nije dozvoljeno da ga imate. Nije bilo tako pre 30 godina. Sada je veća demokratija? Da, ali to je i dobra i loša vest. Svi sada sebe vide kao hiper osvešćene ratnike za pravdu, kao neverovatno jedinstvene i kul osobe“.

Kaže da uloge bira po tome koje su njemu zanimljive. Nije mu važno šta će drugi da misle, koju će poruku da izvuku, da li će ga uopšte pamtiti po tome. (Voleo bih da me pamte samo oni koji su me poznavali). Za njega je zadovoljstvo rad kao takav.
„I izazov je sam po sebi zadovoljstvo. Kao i neuspeh. Uspeh je samo poraz u zametku. Volim da radim, to je sve“, tvrdi, i citiria nemačkog filozofa Artura Šopenhauera: „Ništa nije pogubinije za san od njegovog ostvarenja“.

Ne gleda televiziju, ne čita novine i ne glasa. Nerviraju ga šarene paste za zube, ne voli pacove, voli da pere sudove i pegla, ne podnosi svoj glas, „ježim se od njega“. Omiljena rečenica mu je iz Beketovog „Kraja paritije“: „Na Zemlji si, za to nema leka“.