0
Mi koji pratimo festival "Slobodna zona" od samog početka navikli smo na angažovane dokumentarce koji pokreću važna društvena pitanja. Sećam se, jedan od mojih dobrih prijatelja, filmofil, ali i poznati kustos i istoričar umetnosti, govorio mi je da ne želi da gleda angažovane filmove jer smatra da "umetnost ne treba da bude angažovana". Od tada je prošlo mnogo godina i svet u kome živimo zajedno sa umetnošću se drastično promenio.
Piše Dejan Šapić
Građanski aktivizam i reakcije na goruća pitanja u svetu su prisutni svuda od uličnih protesta, borbe NVO, pojedinaca… sve do umetnosti i igranih filmova. Godinama unazad na prestižnim filmskim festivalima gledamo vrlo angažovane filmove koji sa razlogom (nekada i bez dovoljno kvalitetnih umetničkih kriterijuma) pobeđuju i osvajaju nagrade. U skladu s vremenom i festival „Slobodna zona“ je sazrevao i došao do nivoa kada je u selekcije uvrstio filmove koji mogu pripadati Festivalu autorskog filma, neki čak mogu biti deo programa FEST-a. Zadržala je svoju prvobitnu misiju da govori o slobodi, pravu na izbor, borbi protiv ugnjetavanih i slabijih. Kao što napisah, promenili su se vremena i filmovi koji se snimaju.
Tako je pobednik Kana, „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda otvorio ovogodišnji festival. Setimo se da je Zlatna palma iz Kana bila rezervisana za Fest, a poslednjih godina i za Festival autorskog filma. Završetak Ostlundove trilogije (Turista, Skver) sa filmom „Trugao tuge“ je pravi krešendo u autorovom opusu. Tri potpuno zasebna filma govore o „nespretnom“ događaju koji menja dalji tok filma, ali i glavnog junaka koji je uvek zbunjen i pomalo izgubljen u okolnostima u kojima se nalazi. Glavni lik je nekako skrajnut u drugi plan dešavanja: miran, tih, povučen.
U „Turisti“ je iznenadna lavina u skijalištu napravila pometnju kod glavnog junaka i on uzima rukavice i mobilni, a zaboravlja na ženu i decu. U „Skveru“, uglednom kustosu muzeja agencija za marketing pušta skandalozan prikaz na Jutjubu za reklamu izložbe. U „Trouglu tuge“ mladom manekenu koji je sa devojkom, uspešnom influenserkom na skupocenom krstarenju brodom, dešava se brodolom. U novom filmu je reditelj najsuroviji u kritici današnjeg društva. Karikiranje događaja i ismevanje stereotipa je toliko direktno i često bolno, do toga da su likovi i njihovi postupci posebno na brodu prepuni preterivanja koji ide do teatralnosti, otužnog humora natopljenog gorčinom i cinizmom. Ostlund je obuhvatio sve čega je mogao da se dotakne. Tako prikazuje: modnu industriju sa klišeima koji je prate, kritiku influensera na društvenim mrežama i sav besmisao koji oni donose, ruske kapitaliste i američke socijaliste, bogataše čiji prohtevi ne poznaju granice… sve do preokreta posle brodoloma kada sluge počinju da vladaju bogatima.
Besprekorno izveden film od prve do poslednje scene, zabavan, inteligentan, jednostavne naracije oduševiće i kritiku i publiku. Verovatno ga očekuje nagrada za najbolji evropski film bez mnogo premišljanja i konkurencije.
Ulrich Seidl je jos jedan od nama dobro poznatih autora (trilogija Raj: Ljubav, Vera, Nada) na „Slobodnoj zoni“ zastupljen je sa dva povezana filma, o dva rođena brata od kojih je svakom od njih posvećen po jedan film. Prvi po redosledu gledanja, „Rimini“ prikazuje nam nekada uspešnu i slavnu austrijsku pop zvedu Riči Bravo, koji živi i radi u Riminiju. Na kraju karijere crpi poslednje ostatke slave zabavljajući starije gošće na zabavama u egzotičnim hotelima Italije. On peva par poznatih šlagera i pokušava da se dokaže kao švaler još uvek u formi, da očara verne obožavateljke, spremne da plate njegov talenat. Pijanstvo, te nemogućnost da finansijski pokrije novonastalo otkriće iz njegovog „prethodnog života“ kada je bio zvezda na vrhuncu, otkriva nam njegovu ranjivost i nemoć da se nosi sa problemima…
Drugi film „Sparta“ prikazuje njegovog rođenog brata u borbi sa sopstvenom pedofilijom, prinuđenog da odlazi u selo u Rumuniji i otvara džudo klub za decu koju će besplatno obučavati. Teško je pisati o ovim filmovima, a ne otkriti bitne delove radnje koje će pokvariti doživljaj gledanja. Reći ću samo da oba filma povezuje njihov otac koji je u domu za stare već ozbiljno bolestan. I to je dovoljno.
Pitanje seksualnosti u svojim različitim oblicima i problemima se nameće u većini filmova ovog reditelja, pa tako i u „Riminiju“ i „Sparti“. Prepoznatljiva autorova poetika i građenje atmosfere kroz filmove u ova dva naslova se pokazuje posebno zanimljivom jer zahvaljujući razlici između braće, njihovih životnih puteva i opredeljenja, filmski pristup u svakom od filmova je bitno drugačiji, opet prepoznatljiv za Ulrich Seidla. Ako možete, gledajte ih jedan za drugim, tako su i pravljeni.
„Rodeo“ je pravo otkriće „Slobodne zone“. Francuski debi Lola Quivoron uvodi nas u svet mladića opsednutih motorima i adrenalinskim akrobacijama na dva točka u jednom predgrađu Pariza. Pokušaj jedne tinejdžerke Džulije da uđe u društvo muškaraca i da im se nametne kao ravnopravni član, je navelo autorku da balansira sa sporim tokom radnje, te postupno i nenametljivo uvodi Džuliju u tajno društvo muškaraca, ali i da je oni sa velikom skepsom postepeno prihvataju. Puno je scena egzibicionizma na motorima gde se pokazuju vratolomije i hrabrost junaka, toliko da se čine suvišnim za tok radnje. Moj drugar, saučesnik u gledaju ovog filma juče je jedva izdržao prvu polovinu filma jer se malo toga suštinskog dešava u pogledu radnje.
Rediteljka je sa namerom odabrala takav postupak da bi gradeći lik Džulije nas gledaoce uverila da je junakinja zaista sposobna da odgovori na izazove ove opasne muške družine u koju po svaku cenu želi da uđe. Film o potrebi za pripadnošću, slobodi izbora i želji da se ide do cilja jedne adolescentkinje po svaku cenu je precizno vođena priča sa atipičnim miljeom ilegalnih moto-skupova koje zovu „Rodeo“. Tu je zapravo najveća vrednost filma. Mnogo je bilo filmova sa sličnim temama koje su već postale kliše. Prvi put imamo jedan novi svet mladih motorista o samodokazivanju i sazrevanju sa originalnom pričom. Sve pohvale rediteljki da se upusti u avanturu rada na ovom filmu i beskompromisnosti da u tome ide do kraja.
Mađarski film „Nežno“ reditelja László Csuja i Anna Nemes još jedan je film o ekstremima. Ovoga puta o opsesiji bodibildingom i izgledom tela, fetišom mišića. Priča je o ljubavi, mogućnostina davanje sebe drugima radi ispunjavanju želja onoga drugog do koga nam je stalo. Romantične scene prepune nežnosti prepliću se sa brojanjem kalorija i izvođenjem napornih vežbi na sportskim spravama. Junakinja Edina je šampion na turnirima bodibildera. Njen životni partner Adam je istovremeno i trener koji je vodi na put do svetskog šampiona gde njeni nastupi postaju umetnost.
Pod pritiskom ljubavi, Edina će učiniti sve da zadovolji ambicije svog partnera i stigne do svetskog takmičenja. Intimna priča žene i problemi sa kojima se nosi, odlično je dočarala glavna glumica Eszter Csonka otkrivajući nam surovosti sveta bodibildera.
U prethodnom tekstu preporučio sam ukrajinsko-turski film „Klondike“ (Klondajk), režiserke Maryne Er Gorbach o početku sukoba u Donbasu 2014. Previše je dobrih i kvalitetnih filmova na 18. Slobodnoj zoni, ne samo da bi se o njima pisalo, već i da bi se bar deo njih pogledao. To je i zamerka sada već punoletnom festivalu koji faktički traje samo pet dana. Ambiciozna selekcija i ovoliki broj filmova zahtevaju festival od sedam do devet dana kako bi bar stekli uvid u selekcije. Ovako mi se čini da smo pomalo oštećeni. Jedino što može da delimično reši ovakav disbalans, jeste online platforma KinoKauch koja će od 9. novembra prikazati deo filmova sa festivala. Zato iskoristite par dana u bioskopima, a posle online gledajte šta bude u ponudi. Samo napred kao i većina junaka filmova, angažovano i hrabro.
Bonus video: Mads Mikelsen deli autograme u Sarajevu
