"Dobrović je kolorist. Njemu Svemir gori, sve stvari mu se sastoje iz boje. Sa Dobrovićem se opet vraćamo dobrom i pravom slikarskom izrazu: boji. Govoriće u boji reč po reč sve što će iz nas izmamiti život", kazivao je Miloš Crnjanski o Petru Dobroviću.
I u skladu sa ovim rečima velikana naše književnosti o bojama velikana našeg slikarstva od prošle nedelje je pred posetiocima u Galeriji „Petar Dobrović“ izložba pod nazivom „Kolorističke vizije“.
Iz ogromne zbirke od gotovo 1.500 dela, kojom raspolažu legat i galerija koja nosi njegovo ime, publici je na ovoj postavci predstavljeno tridesetak radova. Za autorku izložbe Danijelu Bajić-Obućinu nije bilo nimalo lako da se „izbori“ sa ogromnim opusom Petra Dobrovića, pa je akcenat stavljen na temu boje, zbog koje se i danas smatra jednim od začetnika naše moderne umetnosti:
– Boja je bila ta koja je obeležila njegov umetnički rad nakon faze kubizma i sezanizma. Izložba je koncipirana u četiri segmenta i obuhvata dela nastala na primorju, Fruškoj gori, u Veneciji i Holandiji. Sva ta dela karakteriše njegova jasna, čista boja, bleštava svetlost, vedre teme i neposrednost. Odlazeći na jug Francuske 1927. godine, u društvu Milana Konjovića, dolazi do postepenog preokreta i Dobrović će 1928. naslikati ta dela koja su izrazito modernističkih shvatanja – objašnjava za Nova.rs Danijela Bajić-Obućina.
A pre tog preokreta u slikarstvu Petar Dobrović je prošao „tušta i tma“ u životu, bio i pobunjenik, hapšen, a na kratko čak i politički vođa. Rođen je u Pečuju 1890, gde završava osnovnu školu i gimnaziju, a u Budimpešti studira na Likovnoj akademiji i 1911. izlaže prvi put. Nemirnog duha, odlazi u Pariz već naredne godine i pod uticajem kubizma i Sezana tamo počinje da stvara seriju crteža, uglavnom aktova. Iz Pariza, put ga ponovo vodi u Pečuj, gde 1918. učestvuje u pobuni Šestog pešadijskog puka, zbog čega biva uhapšen.
Umetnik uspeva da pobegne iz zatvora, koristeći uzavrelu situaciju nakon kapitulacije Austrougarske, i zapućuje se u Novi Sad, posvetivši se umetnosti. I već 1919. godine učestvuje na „Izložbi grupe jugoslovenskih umetnika“ u Parizu.
Politički osvešćen, oprobao se, doduše na kratko – čitavih sedam dana, i kao politički vođa. Zalažući se da se Pečuj, Baranja i Bačka u celini pripoje Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bio je predsednik Srpsko-mađarske baranjske republike koja je proglašena 14. avgusta. Opstala je do 21. avgusta 1921. godine.
A onda ga put dovodi i u Beograd, gde 1923. postaje profesor Umetničke škole, a dve godine kasnije venčava se sa Novosađankom Olgom. Ne odustaje ni od francuske prestonice i ponovo joj se vraća 1927, prethodno osnovavši umetničku grupu „Oblik“, a počinje da piše i likovne kritike na nemačkom za „Parisier Deutsche Zeitung“. Tokom druge polovine dvadesetih i tokom tridesetih živi na relaciji Pariz – Beograd, gde se, osim umetničkom radu, posvećuje i pedagogiji i vodi večernji tečaj figuralnog crtanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Jedan je od osnivača časopisa „Danas“ i Likovne akademije, postavši i profesor.
Boravi jedno vreme i u Holandiji i u Italiji, a onda početkom četrdesetih otkriva Hvar i njegove pejzaže. Po povratku sa Jadrana, jedno vreme tokom Drugog svetskog rata sklanja se u Grocku.
Upravo taj život između Beograda i Pariza, ali i boravci u Holandiji i Veneciji u fokusu su izložbe. Živopisni ambijent na jugu Francuske razbuktao mu je inspiraciju da slika slobodnije, da bojom još više naglašava samo bogatstvo prirode mada je i dalje prisutan veliki uticaj Pariza, naročito fovista o kojima je pisao sa nadahnućem. U tom deliću Dobrovićevog stvaralaštva, koje predstavljaju „Kolorističke vizije“, boje su prenaglašene, uz ogromno bogatstvo tonova:
– Te četiri geografske oblasti, Mediteran, Fruška gora, Holandija i Venecija razlikuju se po tonovima. U svakoj je drugačije predstavljao boje, zbog specifičnog ključa samog područja. Dela u Holandiji su imala malo hladniju, braon boju kojom je isticao ne samo to podneblje, već i otuđenost i usamljenost koja je tamo prisutna, o čemu je pisao i svojoj supruzi Olgi. U Veneciji ga, s druge strane, zanima istorija grada. A njegov boravak u Veneciji svedoči i o istorijskim prilikama u to vreme. Dobrović je tad prvi put predstavljao Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu, uz još pet umetnika. Bilo je to prvo zvanično Bijenale u samom jugoslovenskom paviljonu, tada tek sagrađenom. Ono što je tamo video, naročito Sezana, koji mu je uz Renoara, bio uzor, očito je i na njegovim slikama. U to vreme Italija i Kraljevina Jugoslavija imaju dobre veze, pa je u Rimu organizovana izložba savremene jugoslovenske umetnosti, a kod nas, u Muzeju kneza Pavla „Italijanski portret kroz vekove“ – priča Danijela Bajić-Obućina.
U to vreme Dobrović je već izlagao u inostranstvu, i imao je „težinu“ na međunarodnoj umetničkoj sceni.
– U Holandiji je bio jako dobro prihvaćen i izlagao sa bratom Nikolom, koji je bio arhitekta, hvaljen zbog modernog izraza u svojim ostvarenjima. Tadašnji muzej u Hagu otkupljuje Dobrovićeve slike, kritika o njima piše veoma pozitivno i nepobitan je njegov međunarodni značaj – ukazuje naša sagovornica.
To potvrđuju i davnašnje reči Rastka Petrovića o umetniku, ovde odavno prozvanim jednim od „očeva modernizma“:
„Uistinu najveća vrednost Dobrovićeva baš i jeste u crtanju i kompoziciji; nema sumnje da u Jugoslaviji niko nije bolje crtao!“
Život Petra Dobrovića, iako relativno kratak, bio je vrlo ispunjen. Naša sagovornica primećuje da i danas postoji ogromno interesovanje za slikara, ne samo zbog njegovog dela, već i uzbudljive biografije, snažnog karaktera i impresivne ličnosti.
„Moj život je jednostavan. Prošao je u slikarstvu. Kada su me uznemirili u tome za vreme svetskog rata, vodio sam pobunjeničke čete protiv monarhije; istina, ja sam bio uhapšen, osuđen na smrt, ali nisam ja propao, nego je propala monarhija. U leto 1921. imao sam čast da budem predsednik republike nad narodom koji broji pola miliona, pa su me opet proterale mađarske čete. Bio sam profesor Umetničke škole u Beogradu; od toga sam opet pobegao posle nekoliko godina. Tako danas mirno slikam i verujem da ću celu Jugoslaviju sa celim pučanstvom zajedno naslikati do moje smrti. To je sve što bi mogao da kažem o mom životu. Danas imam 47 godina, imam ženu i sina i sasvim zadovoljno provodim svoje vreme“, rekao je Petar Dobrović 1937.
Samo pet godina kasnije tragično će okončati život. Umro je 27. januara 1942. u 52. godini. Toga dana Beograd je bio zaleđen, a žureći da stigne kući pre policijskog časa Dobrović je preminuo od infarkta u liftu zgrade u ulici Kralja Petra 36 u kojoj je stanovao.
Danas je tu Galerija „Petar Dobrović“. I dok galerija zauzima četvrti sprat zgrade, Dobrović je sa suprugom i sinom Đorđem živeo na spratu iznad:
– Nakon umetnikove smrti, supruga Olga se potpuno posvetila očuvanju njegovog dela i ostavštine. Upravo je od nje krenula inicijativa da se osnuje Galerija „Petar Dobrović“. Uz podršku grada dobila je prostor i napravljena je 1974. godine galerija. Zanimljivo je da je i sama zgrada kulturno dobro. Sagrađena je još 1934. i predstavlja duh tadašnjeg vremena. To monumentalno i reprezentativno zdanje, u modernom art-deko stilu, radio je u to vreme eminentni arhitekta Vojin Simeonović – priča Danijela Bajić-Obućina.
Gotovo 1.500 dela čuva se danas u Galeriji „Petar Dobrović“, o kojoj se stara Kuća legata. Od toga je maltene hiljadu crteža, 360 ulja na platnu, 14 akvarela, 19 pastela, 29 tempera, ali i tridesetak dela drugih umetnika.
– Velika je i privilegija i obaveza starati se o jednom takvom legatu. Ogromna je zbirka, a u galeriji se čuva i bogata dokumentacija, koju je Olga godinama skupljala. Ako se pogleda život Petra Dobrovića reklo bi se da nikada nije žalio ni za čim, i da je uvek radio iz srca, burno, kakva je bila i njegova priroda. Bio je zadovoljan onim što je uradio, a ogroman je njegov doprinos našoj kulturi, ali i kulturi van granica ovog regiona. Izlagao je na brojnim samostalnim i kolektivnim izložbama i u Parizu, Budimpešti, Pragu, Dubrovniku i Veneciji, a njegova dela nalaze se danas u zbirkama u inostranstvu – kaže na kraju Danijela Bajić-Obućina.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare