Podeli
Gojko Božović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Da li treba odgovarati na komentare objavljenih tekstova, na posredne ili neposredne polemičke izazove, na komentare na društvenim mrežama ili na drugačije viđenja stvari za koje ste zainteresovani?

Piše: Gojko Božović

Moglo bi se reći da je to pitanje od milion dolara, ali, ako bolje pogledamo, danas se za sva pitanja misli da su negde u toj vrednosti, otprilike oko milion dolara. Budimo, međutim, razumni: u vremenima kriza retka su pitanja koja dostižu takvu vrednost.

Nedavno sam, zajedno s nekoliko kolega izdavača, odgovarao na pitanja za jedan dnevni list kako je pandemija koronavirusa uticala na tržište knjiga u Srbiji. Nismo bili istomišljenici, i to je svakako jedna od važnijih vrednosti tog teksta. U drugim oblastima i u većini drugih listova teško je pronaći različite, a kamoli suprotstavljene stavove.

Pokrenuto je nekoliko osnovnih pitanja. U kojoj meri je pandemija uticala na tržište knjiga u Srbiji? Koje oblasti izdavaštva su najviše pogođene? Da li je izdavaštvo među najviše pogođenim privrednim oblastima u doba koronavirusa? Na koji način je pandemija uticala na izdavaštvo, a na koji način na knjižare? Da li je nestanak kulturnog i javnog života dodatno uzdrmao izdavaštvo? Koji segmenti prodaje knjiga su najviše pogođeni u vreme pandemije? Da li će biti Sajma knjiga i da li je u postojećim okolnostima moguće organizovati Sajam knjiga na kakav smo navikli? Da li izdavači traže i pronalaze alternativna rešenja koja su primenjiva u novim okolnostima?

Tekst je objavljen, reakcija je bilo prilično, pogotovu u maloj, ali zato žilavoj izdavačkoj profesiji o kojoj se govori malo i obično povodom nekih problema, dok, na drugoj strani, svi veruju da se razumeju u pitanja izdavaštva, pa se onda većina odluka koje se odnose na izdavaštvo donose bez konsultacija sa izdavačima.

Prošlo je nekoliko dana i jedan izdavač mi je poslao poruku da bi trebalo da pročitam komentare ispod teksta. Obično to ne činim. Čitam tekstove, a komentari treba da budu slobodni. Bilo bi još bolje kada bi bili pokrenuti dobrim duhom razgovora i kada bi, kao i autorski tekstovi, bili dati pod ličnim imenom.

Prekršio sam običaj, pročitao komentare i zadržao se na onom zbog koga je poruka i poslata. U malo reči komentar sadrži gotovo sve važnije predrasude koje se najčešće navode povodom izdavačke profesije. Otuda je taj komentar dragocen, jer on omogućava da se na jednom mestu i ukratko odgovori na najčešće postavljena pitanja.

Inače komentar je napisao „Sl. Marković“. Možda on postoji samo u virtuelnom svetu, možda postoji i u realnom svetu. Možda je pseudonim, možda je stvarno ime. To u ovom slučaju uopšte nije važno. Previše je identitetskih drama oko nas da bismo sada pokretali još jednu. Možda čovek stvarno tako misli, a možda je samo sabrao pitanja i predrasude koje, date na jednom mestu, zaslužuju odgovor.

Da krenemo redom.

“Prvo, nije bilo popusta da se rasproda što više knjiga u vreme kada ljudi sede kod kuće.”

Naprotiv, izdavači su tokom vanrednog stanje i tokom čitave krize s pandemijom ponudili mnoštvo popusta i akcija. Popusti su bili i veći od sajamskih, često i preko 40 i 50 procenata. Već godinama sajamske cene knjiga ne važe samo na Sajmu knjiga, već, manje-više, tokom cele godine. Glavni deo izdavačkog marketinga su popusti, a cene knjiga nisu suštinski promenjene već skoro 15 godina. To nije dobro ni za marketing, ni za izdavače, ali je izraz realnog stanja u društvu i ekonomiji.

“Drugo, donošenje na kućnu adresu nije organizovano za normalan novac već je kao cena knjige skoro.”

Značajan broj izdavača je sve vreme vanrednog stanja besplatno dostavljao knjige na teritoriji Srbije. Nisu retki ni izdavači koji to rade i danas ako je iznos porudžbine veći od 1.000 dinara. Slanje knjige je posebna usluga koja košta, svejedno da li se koristi PTT ili neka od brzih pošta. Cena je oko 200 dinara. Slažem se da nije mnogo različito od prosečne cene knjige u Srbiji, ali to samo znači da su knjige jevtine.

“Treće, elektronske knjige ne postoje, zašto niko ne zna.”

Tačno je da nema dovoljno knjiga na srpskom jeziku u elektronskim formatima. Ali ih ima. Problem je u tome što globalni digitalni korneri, koji su u svetu digitalnog izdavaštva ono što su knjižare u realnom svetu, ne prodaju knjige u e-formatu za čitače autorizovane u Srbiji, jer nemaju dovoljno poverenja u kredibilnost banaka u Srbiji. Izdavači tu ne mogu ništa da promene. I tek neće moći ako bude u tako velikom obimu piraterije u kopirnicama i u digitalnim svetovima, od društvenih mreža do sajtova specijalizovanih za pirateriju.

“Četvrto, očekivati da će i ono malo pismenih doći u knjižare koje ne rade ili rade kraće da ih dočekaju iste cene kao i ranije, nije normalno.”

Broj pismenih ne treba potcenjivati. Ne treba ni precenjivati. Većina knjižara nije radila u vreme vanrednog stanja, a sve su morale da se prilagođavaju okolnostima policijskog časa i pandemije. Od vanrednog stanja prošli su meseci, a knjižare još nisu u punoj meri obnovile svoj rad. Sve dok se ljudi manje kreću, knjižare će imati manju posetu. Ali ako čitaoci nisu u prilici da dođu u knjižare ili u klubove čitalaca, knjige poručene preko izdavačkih sajtova, klubova čitalaca i e-knjižara mogu da dođu do njih za dan ili dva. Onlajn prodaja knjiga je jedini oblik prodaje knjiga u Srbiji koji raste. I to je jedan od retkih dobirh vesti s tržišta knjiga u Srbiji.
“Dakle, kada se izdavači dosete da daju popuste na knjige i literaturu kao svuda u svetu, i ono malo ljudi što čitaju kupiće mnogo.”

Popusti na knjige u Srbiji su veći nego igde u okruženju ili u Evropskoj uniji, dok su cene knjiga niže najmanje tri puta. Pri tome, razlika u proizvodnoj ceni knjiga u Srbiji i u Evropskoj uniji je samo u ceni ljudi koji rade na nastanku knjige. Ostale cene su, manje-više, iste ili vrlo slične.

Jedno pitanje puno predrasuda, budimo pravedni, ne postavlja “S. Marković”, ali se ono postavlja često, nekad s mnogo dobro volje, nekad s mnogo nerazumevanja. To je pitanje: “Šta je veliki, a šta je mali izdavač?” To pitanje će ostati bez odgovora. Ja ne znam odgovor na to pitanje, a koliko vidim ni oni koji o tome govore nisu baš sigurni o čemu je reč. Da li su tu važni dobre ili brojne knjige, doslednost ili ambicioznost, program ili izveštaji o prodaji, sadržaj ili marketing, i u kojoj meri, i na koji način – sve to će ostati najveća misterija srpskog izdavaštva i njegovog javnog statusa.

Jedno znam: izdavači nisu isti, kao što isti nisu ni knjige ni čitaoci. Kako god bilo, srpski izdavači imaju neočekivanu prednost koja će im pomoći da prebrode i ovu krizu. Srpski izdavači, naime, već trideset godina više žive i rade u krizama nego u redovnim okolnostima. S retkim i ne tako dugim pauzama, izdavači su, kao i njihovi čitaoci, preživeli nekoliko ratova, raspade nekoliko država i kakvih-takvih tržišta knjige koja su one podrazumevale, sankcije, bombardovanje, tranziciju, ekonomske krize, masovne migracije stanovništva među kojima je veliki udeo stvarnih i mogućih čitalaca.

Zbog te vitalnosti verujem da će preživeti i ovu krizu. A najpre zbog čitalaca od kojih se neprestano učimo vitalnosti.

(Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag)

Komentari

Vaš komentar