0
Izložba „Mitologija svakodnevice“ koja će biti otvorena u Galeriji Dots na Donjem Dorćolu 17. oktobra u 19 časova, predstaviće publici tri domaće umetnice - Marinu Marković, Moniku Sigeti i Anu Simić, ali i gošću iz Holandije - Astrid Oudheusden.
Piše: Nikola Marković
Ova umetnica polazi od običnih, naizgled beznačajnih prizora u kojima otkriva skrivena značenja. „Ne bežeći od svakodnevnog, ona pronalazi način da u tihim i nenametljivim slikama prepozna dublje obrasce našeg postojanja“, stoji u najavi izložbe.
U susret izložbi „Mitologija svakodnevice“ koja će trajati do 29. novembra, razgovaramo sa Astrid Oudheusden o njenom stvaralaštvu i razmišljanjima na teme u fokusu ove postavke, koju je pripremio kustoski tim Mirjane Dušić i Ljube Jovićević.
Kako ste doživeli naziv izložbe i šta taj pojmovni okvir znači vama, u vašem svakodnevnom životu?
– U svakodnevnom životu postoji mnogo bogatstva koja često previđamo. Volim da lutam ulicama Amsterdama ili bilo kog drugog grada, i da proučavam društvo kroz sve što susretnem. Recimo, način na koji se sakuplja otpad i ko to radi govori nam o stepenu razvijenosti društva. Ko vodi decu u školu i kako to čini, otkriva nešto o emancipaciji, učešću i bogatstvu. Posmatranje prozora još je jedan način da se „čita“ društvo. Da li postoje zavese, da li ljudi ukrašavaju prozorske daske, možda čak i mala maca spava iza stakla?
Mitologija kroz istoriju jeste i dalje način da se razume život, da se on sabije u priču koja nam pomaže da se izborimo sa velikim egzistencijalnim temama. Moj rad bavi se tim velikim temama – ja ih prerušavam u svakodnevicu.
Šta vas umetnički uzbuđuje u svakodnevnom životu – u običnim stvarima koje nas okružuju, a često prolaze neprimećeno?
– Za mene je sve uzbudljivo i vredno pažnje. Oduševljavam se mnogim stvarima; sve može da me inspiriše na sliku, crtež, tekst ili neki trodimenzionalni oblik. U mom radu sve nastaje kroz intuiciju. Moja svakodnevna praksa dvadeset jednu godinu bila je da započnem dan crtežom. To mi je pomagalo da pređem iz spoljnog sveta u svet magičnog. Ti crteži prikazuju moj unutrašnji pejzaž, moje snove, opažanja iz parka, nešto što sam čula na putu do ateljea, film koji sam pogledala, bes, tugu, radost, nadu, čežnju – sve pretočeno u male crteže.
Koliko su dela koja ćemo videti u Beogradu reprezentativna – ili možda tipična za vaš ukupni umetnički izraz?
– Crteži izloženi u Galeriji Dots deo su pomenute serije „Daily Drawing“, ali poslednji je nastao 31. decembra 2024. Završila sam s tim načinom rada i trenutno moj dan nema ustaljenu strukturu. Stvaram ono što želi da se rodi. Veoma je uzbudljivo, iako moram priznati da mi nedostaje moj svakodnevni početni ritual. Trenutno radim na jednoj isceljujućoj seriji – izrezanim portretima skrivenih delova koje svi nosimo u sebi. Ako moj rad prenosi neku poruku, onda je to ova: moramo se zaceliti kako bismo učinili svet ljubaznijim i civilizovanijim mestom.
Radovi umetnica iz Srbije, sa kojima ćete deliti izložbeni prostor, u velikoj meri se bave ženskim iskustvom i doživljajem ženskog tela – temama koje u dominantno patrijarhalnom društvu Srbije imaju posebno važan kontekst. S obzirom na to da živite u Holandiji, zemlji koja se iz srpske perspektive često doživljava kao emancipovanije društvo, na koji način se te teme ispoljavaju u vašem kulturnom okruženju?
– Moraću da vas razočaram, ali holandsko društvo je samo površinski emancipovano – u svojoj suštini ono je i dalje pretežno patrijarhalno. Svakih osam dana jedna žena bude ubijena od strane svog (bivšeg) muža, postoji razlika u platama između muškaraca i žena koji rade isti posao (pogodite ko je bolje plaćen), i prisutan je visok stepen mizoginije. Ne doživljavam Holandiju kao zemlju koja je istinski prijateljski nastrojena prema ženama niti kao zaista emancipovanu državu.
Kao dete, želela sam da budem dečak. Nisam htela da pripadam „slabijem polu“. Zbog toga sam često previđala snagu ženskog principa. Mislim da se muškarci plaše jer žene u sebi nose ogromnu moć – verovatno kao posledicu vekova potlačenosti.
Moj rad bavi se svim tim temama, ali ne na aktivistički način. Pre svega, ja sam slikarka i volim da lutam magičnim svetom stvaranja. Ne pravim skice, nemam unapred postavljene koncepte niti racionalni pristup.
Na vašem sajtu stoji rečenica: „Moje unutrašnje dete je i dalje veoma živo.“ Imajući u vidu vaše bogato životno i profesionalno iskustvo, kao i činjenicu da živimo u turbulentnom i često ciničnom svetu – koji je vaš recept za očuvanje tog unutrašnjeg deteta i njegovo prenošenje u umetnost?
– Bez svog unutrašnjeg deteta ne bih preživela. Još kao mala intuitivno sam shvatila da je najbolji način da se ide kroz život – zadržati zaigranost i čuđenje blizu srca. Igranje je hrana za unutrašnje dete; moje je dobro nahranjeno i često zadovoljno. Verujem da svi u sebi nosimo mnogo razbijenih delova. Svaka trauma odvaja jedan deo našeg bića. Održavanjem veze sa svojim unutrašnjim detetom mogu da se ponovo povežem sa tim fragmentima i da ih pozovem nazad u sebe – da bih postala celovitija. U tome je tajna.