0
Ozbiljno sam razmišljala o odlasku iz zemlje 2017. godine. U tom trenutku sam aplicirala na jedan od mastera u inostranstvu i bila primljena. Odluka da, ipak, ostanem nije bila laka, kaže Anja Alač.
Njeno uključenje u program Televizije Prva tokom kog je javno podržala proteste na ulicama srpskih gradova, uprkos pokušaju zbunjenog voditelja da skrene temu na drugu stranu, postalo je hit na društvenim mrežama, a priča o tome jedan od najčitanijih tekstova na našem portalu. Mlada glumica Anja Alač i sama učesnica protesta, bez straha i kalkulacija da bi to moglo da se negativno odrazi na njenu karijeru i život, glasno brani svoje pravo na slobodno iskazivanje mišljenja.
– Nezadovoljstvo i muka koji su se izlili na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji su proizvod patnje i predstavljaju veoma tužnu sliku – kaže Anja na početku razgovora za portal Nova.rs.
Mnogi se ustručavaju da javno komentarišu aktuelna dešavanja na ulicama iz straha da će izgubiti ulogu ili neku tezgu, Anja nije taj slučaj. Ćerka glumaca Vesne Čipčić i Aleksandra Alača, osim lepotom i talentom, ovih dana na sebe skreće pažnju i svojim slobodoumnim stavovima. Pitamo je šta ju je ohrabrilo da javno istupi?
Upravo urnebes.
Anja Alač, glumica:''Želim da podržim sve te divne ljude na protestima na kojima sam prisustvovala i vraćam im se, zbog te tužne slike nesrećnog naroda koji je proizvod politike…''
Bucko nevera, pita ima li ljudi na Divčibarama… pic.twitter.com/ZwoXsVu6b9— Dr CharlieMacMilan ?? ?? ☮️ (@Charligula) July 13, 2020
– Empatija je vrlina, a ne mana. Lako je zažmuriti i brinuti samo o tome da l’ je tvoj tanjir pun. Mislim da je važno zauzeti stav u odnosu na ovo što nam se dešava. Situacija je loša i ako za početak to prihvatimo, možemo ići dalje od te pozicije. Konstantno smo svedoci odliva mladog sveta. Mladi odlaze iz zemlje sa punim pravom.
Kako glumci, umetnici uopšte, treba da se postave u ovakvim situacijama?
– Onako kako osećaju i smatraju da je ispravno. Ne postoji univerzalni pravilnik. Govorim u svoje ime, jer me se tiče. Verujem da se u Srbiji može živeti bolje, kvalitetnije i slobodnije. Pre svakog pomaka stoji ujedinjenje. Zato sam podržala mirne proteste.
Mi, koji pamtimo proteste iz 90-ih, znamo da su podrške bile masovne i javne, da su prekidane predstave…Šta se promenilo?
– S obzirom na to da sam rođena 80-ih i da sam bila dete 90-ih, nisam u mogućnosti da podvučem crtu i napravim jasnu paralelu. Činjenica da se nemiri dešavaju i nakon 30 godina, intenzitetom vrlo alarmantnim, samo je pokazatelj vapaja za promenom na ovim našim prostorima.
Kao neposredni učesnik protesta, šta ste zapazili na ulicama Beograda prethodnih večeri?
– Zapazila sam decu i cele porodice. Ljude koji su došli da svoje nezadovoljstvo u miru iskažu na način njima trenutno jedino dostupan. Strašno je što su izvesne grupacije u tom trenutku dolazile na protest izazivajući agresiju i vandalstvo. S druge strane, razumem potrebu da se kloniš gužve zbog pandemije, ali stav se mora imati i iskazati, na ovaj ili onaj način, u miru. Kao veliki pacifista, volela bih da živim u zemlji u kojoj ljudi mogu slobodno da iskazuju svoje mišljenje ne plašeći se sankcija i u kojoj shodno njihovim kapacitetima i uloženom radu raste i mogućnost njihovog prosperiteta.
Da li ste ikada razmišljali da odete odavde?
– Jesam, ozbiljno sam razmišljala o odlasku iz zemlje 2017. godine. U tom trenutku sam aplicirala na jedan od mastera u inostranstvu i bila primljena. Odluka da, ipak, ostanem nije bila laka. Kada sam je donela, obećala sam sebi da ću biti slobodna i iskrena, pre svega prema sebi, ma gde živela.
Kako vidite budućnost glumačke profesije s obzirom na to da će aktiviranje pozorišta, kako sad stvari stoje, doći na kraju pandemije kojoj se opet ne nezire kraj?
– Situacija sa kovid 19 u kojoj se nalaze glumci trenutno nije nimalo laka. U našoj profesiji inače vlada klima neizvesnosti. Sada je ta neizvesnost pojačana. Pandemija nam je svima pokazala koliko smo zapravo svi gladni umetnosti i koliko nam ona nedostaje kada nam je manje dostupna. Nadam se da će pre svega pozorišna umetnost moći u skorijoj budućnosti da stane na noge.
Počeli ste, pa zbog korone prekinuli, rad na predstavi “Living Room”, čija radnja se dešava od 1980. do 2020. godine. Nemački reditelj Ersan Mondtag kaže da se u tom periodu u Beogradu toliko toga dogodilo da to komadu daje snažnu političku i istorijsku dimenziju. Šta vi mislite?
– Predstava se pre svega bavi ženom i celom kompleksnošću koju uloga žene nosi. Uslovljena je okolnostima koje joj direktno menjaju životni put. U tom periodu, koji komad svojim trajanjem obuhvata, desio se i raspad Jugoslavije. Naše podneblje je bilo stecište ratova i mislim da se nije znalo više ko sa kim ratuje i zašto. Posle svih tragedija potrebno je mnogo vremena da rane zacele i da krenemo dalje. Prirodan proces tugovanja često nismo u mogućnosti sebi da priuštimo, što zbog neznanja što zbog života kao takvog koji ide dalje i od nečeg mora da se živi. Ne tretirajući sebe u takvim okolnostima na pravi način, nastaju odustajanje, apatija, praznina usled neproživljene boli i upravo o tom prostoru, koji svako od nas počesto pokušava da popuni nebitnim stvarima, često bežeći od sebe samog, ova predstava i govori. Tema predstave je skretanje pažnje na to koliko je zapravo opasno ignorisati svoja osećanja ne davajući im prostora. Kad tad te stignu, i tada može biti samo teže.
Kako su se istorijske i političke okolnosti u tom periodu odrazile na glavnu junakinju?
– Izazvale su tektonske poremećaje i izmeštanje iz težišta. No, na publici će biti da vrednuje krajnji doživljaj koji će predstava izazvati. Važno je da se, kada dođe vreme premijere, gledalac predstavi posveti otvorenog srca.
Da li se menjao uticaj društveno-političkih okolnosti na pojedinca tokom tih 40 godina?
– Svako vreme nosi kako benefite tako i svoje probleme. Jedino vreme koje imamo je ovo. Jedino što imamo je danas, ovde i sada. Kada bismo više živeli u skladu sa takvom svešću, mislim da to ne bi značilo izostanak discipline i odgovornosti, već bi nam pružilo slobodu izbora, lišenu tolikog straha od sutrašnjice.
Pročitajte još:
U predstavi igrate sa svojom majkom Vesnom Čipčić. Zanimljivo da reditelj Mondtag nije znao, kada je birao glumačku podelu, da ste majka i ćerka. Kakav je osećaj deliti isti lik sa svojom majkom?
– Podelu je pravio Mondtag. S jedne strane napravio je logičan izbor, jer smo nas dve slične energije. Njegova intuicija se za sada ispostavlja kao tačna. S druge strane igramo dva potpuno različita lika s obzirom na protok od 40 godina i promene koje se ovom liku dogode u tom periodu. Jedva čekam da vidim do čega će nas taj proces dovesti.
Igrali ste u serijama “Urgentni centar” i “Tate”. Mada je teško govoriti u ovoj situaciji o planovima, imate li nove projekte u planu?
– Trenutno snimam drugu sezonu serije „Tate“. Moj angažman na ovom projektu traje već neko vreme i kada je u pitanju snimanje, ovo je zbog svog obima jedino na čemu trenutno radim. Uloga Dunje mi je inspirativna i srećna sam i zahvalna što mi je baš ta uloga poverena. Verujem da ništa nije slučajno u životu.
Izjavili ste da priželjkujete da igrate u filmu. U kojim ulogama vidite sebe, sa kojim rediteljem biste voleli da sarađujete?
– Film je snažan vid glumačkog izraza i dostupan velikom broju ljudi. Tema i poruka koju film nosi mogu povezati ljude uprkos velikoj distanci, sjediniti istomišljenike uprkos geografskoj udaljenosti. Želim da sarađujem sa hrabrim i autentičnim rediteljem koji ceni svoju umetničku slobodu i koji kroz film iskazuje svoj stav, a opet puštajući gledaoca da i sam nađe odgovore, dajući mu prostor za samopreispitivanje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
