Može li neki aktuelni srpski pisac dobiti Nobela? Danas to ne izgleda realno, ali za 10 ili 20 godina... Nije ni to nemoguće, kaže Aleksandar Jerkov za Nova.rs.
U oktobru pre 60 godina jedan od naših (i ne samo naših) najvećih pisaca Ivo Andrić, postao je dobitnik Nobelove nagrade za književnost. To će ostati kao jedan od najvažnijih događaja za našu kulturu, ali i kao jedina Nobelova nagrada koju je ikad dobio neko sa ovih prostora. Andrićevo ime već se nekoliko puta pre toga nalazilo na užem popisu kandidata za Nobela, ali je napokon te 1961. sazrelo i to je bila Andrićeva godina.
„Dana 26. oktobra 1961, Andrić se upravo vratio sa prepodnevne šetnje kada je otpravnik poslova Švedske ambasade u Beogradu sa buketom crvenih karanfiila u ruci pozvonio na vrata piščevog stana, na prvom spratu desno u Ulici proleterskih brigada 2a, i saopštio mu da je njegova srećka izvučena“, piše u svojoj knjizi o Andriću „U požaru svetova“ nemački novinar Mihael Martens.
„Sasvim je slučajno što sam ja dobio Nobelovu nagradu. Ima dosta drugih, boljih i pametnijih od mene koji je nisu dobili“, rekao je Andrić novinarima Rai Uno, neposredno nakon dobijanja svog odlikovanja.
Jedno izdanje njegovih knjiga sustiže drugo
Profesor Filološkog fakulteta i istoričar književnosti Aleksandar Jerkov kaže za Nova.rs da se ne može biti savremeniji i aktuelniji nego što je to Ivo Andrić, ne samo danas nego i poslednjih decenija, sve vreme od njegove smrti.
– To se lepo vidi već i po tome što stalno jedno izdanje sustiže drugo izdanje. Takođe, svaka nova generacija pronalazi način da prepozna u Andriću izuzetnost i da istovremeno prepozna kako on odgovara na ona pitanja i probleme koja upravo tište tu generaciju i taj trenutak sa kojem se ona suočava. Drugi razlog za to je širina Andrićevog svetskog istorijskog pogleda. Mi posle njega i Crnjanskog više nismo imali pisca koji je sa takvom lakoćom i ubedljivošću mogao da vidi celinu svetskih istorijskih procesa. Da to razume, da preoblikuje u našem jeziku i u našoj kulturi, u onome što mi možemo da pratimo. U tom smislu Andrić je zapravo večan.
Mihael Martens opisuje dalje u svojoj knjizi Andrićeve dane nakon Nobelove nagrade:
„Da ne bi neprekidno bili pod prismotrom medija, lovaca na autograme i običnih ljubopitljivaca, Andrić i njegova supruga planiraju da pored stana u Beogradu kupe još i kuću na selu.
Iako je Andrić celokupan novčani iznos Nobelove nagrade donirao za razvoj bibliotekarstva u Bosni, on sebi to može da priušti bez problema, pošto mu se knjige dobro prodaju“.
„Starmali“ Andrić za sva vremena
Pisac Muharem Bazdulj kaže za Nova.rs da je Andrić i savremen i aktuelan onoliko koliko je svevremen.
– Naoko paradoksalno, u vreme dok je pisao svoje knjige, često je opisivan kao starinski pisac. Mihiz u „Autobiografiji o drugima“ svedoči da mu je sam Andrić rekao da je kao mlad pisac pomalo i patio što nije u stanju da se takmiči sa tadašnjim avangardistima u raznim modernističkim kerefekama i da mu se samom činilo da je „starmali“. Stotinjak godina kasnije, avangardisti su nečitljivi, a Andrić kao da je svoje knjige pisao koliko juče.
Bazdulj dodaje da Andrića masovno čita i široka publika.
– Ako je suditi po broju novih izdanja, reklo bi se da je Andrić, u odnosu na pisce te generacije, odnosno one rođene krajem devetnaestog vijeka, izuzetno čitan i popularan pisac, čak i u globalnom okviru. Primera radi, Hemingvej je mlađi od Andrića sedam godina, a upravo ovih dana, „Njujork rivju of buks“, recimo, objavljuje esej gde se otprilike kaže da je Hemingvej manje-više postao „pisac za pisce“ – kaže Bazdulj.
Istinske vrednosti potrebne u vremenima velikih kriza
Pisac i glavni urednik „Arhipelaga“ Gojko Božović, kaže za Nova.rs da nije potreban nikakav jubilej da iznova čitamo Andrića i da bi smo videli koliko je on savremen i aktuelan.
– Naše danas će brzo biti neslavno juče, a Andrić će ostati jednako savremen i aktuelan. Vremena se menjaju, ali neke vrednosti ostaju, neke pritajene ili potisnute, neke uvek na svetlosti pozornice. Ali su nam i jedne i druge istinske vrednosti potrebne možda najpre u vremenima velikih kriza, kada se pomrače horizonti i kada posrnu oslonci, ili u vremenima kada iznalazimo načine da i sami ne postanemo sastavni deo krize, njeni pobornici i instrumenti. Uzeću za primer dve manje poznate Andrićeve priče. Priča „Svadba“ je, recimo, izuzetna slika tranzicije u kojoj se niotkuda pojavljuju nasilnici i slučajnici koji zavladaju kasabama i životima, dok je priča „Razgovor“, objavljena krajem četrdesetih, prava priča o nejednakosti o kojoj se danas toliko govori.
Aleksandar Jerkov kaže na kraju da ne postoji nijedan razlog da srpska književnost, koja ima izvanredne pisce i danas, ne dobije ponovo Nobelovu nagradu.
– Ali to je složen proces i složena jednačina, koja ima više nepoznatih i ne zavisi samo od kvaliteta pisca, nego i od njegovih mogućnosti da izađe na svetsku istorijsku scenu. Danas to ne izgleda realno, ali za 10 ili 20 godina… Nije ni to nemoguće – zaključuje Jerkov.
Kada na Tviteru ukucate „Ivo Andrić“, izaći će vam njegovi citati napisani nedavno na različitim svetskim jezicima: italijanskom, španskom, francuskom, čak i na japanskom. To najbolje govori o njegovoj svetskoj popularnosti i poznatosti i danas.
Bonus video: Nobelova nagrada – zanimljive činjenice
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare