Legendarni francuski glumac Alen Delon, poznat je kao jedan od najistaknutijih evropskih glumaca i seks-simbola sa ekrana tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka.
Alen Delon, rođen je 8. novembra 1935, u bogatom predgrađu Pariza. Njegovi roditelji, Edit (rođena Arnold; 1911–1995) i Fabien Delon (1904–1977), razveli su se kada je Delon imao četiri godine. Oboje su se ponovo venčali i kao rezultat toga, Delon ima polusestru i dva polubrata. Njegova baka po ocu bila je Korzikanka. Kada su mu se roditelji razveli, Delon je poslat da živi kod hranitelja. Nakon što su hranitelji umrli, Delonovi roditelji su preuzeli zajedničko starateljstvo nad njim, ali se dogovor pokazao nezadovoljavajućim. Pohađao je katolički internat, prvu od nekoliko škola iz kojih je izbačen zbog neposlušnog ponašanja. Delon je napustio školu sa 14 godina i kratko je radio u mesari svog očuha. Prijavio se u francusku mornaricu tri godine kasnije, sa 17 godina, a tokom 1953–1954. služio je kao vojnik marinac u ratu u Indokini.
Godine 1956., nakon svoje pomorske službe, Delon se vratio u Francusku i proveo vreme radeći kao konobar, portir, sekretar i trgovački pomoćnik. Za to vreme sprijateljio se sa glumicom Brižit Ober i pridružio joj se na putovanju na Kanski festival, gde će početi njegova filmska karijera.
Pojavivši se na filmu 1957. godine ubrzo postaje jedan od najatraktivnijih mladih francuskih glumaca. Prvu zapaženiju ulogu tumači u kriminalističkom filmu „U zenitu sunca“ u režiji Renea Klemana, rađenom po romanu Patriše Hajsmit (kasnije je po njemu snimljen “Talentovani gospodin Ripli” 1999). Ulogom Roka u filmu „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija iz 1960. godine postaje svetski poznat glumac.
Često nazivan “muški Brižit Bardo”, 25-godišnji Delon je tada preuzeo titulu najzavodljivijeg muškarca na filmu. Delonova lenja bezazlenost, hladna distanciranost, mračna sofisticiranost i anđeoska drskost – naučeni, bez sumnje, iz prošlih veza sa francuskim kriminalnim podzemljem – urezali su mu profil: “lepuškasti ubica”.
Ukalupljen kao „latinski ljubavnik“, Delon je proveo narednih nekoliko godina fokusiran na snimanje u Holivudu. Rekao je da ga njegov naglasak sprečava da igra određene uloge: „Zbog svog akcenta ne bih pokušavao da glumim Amerikance. Radim na tome da uklonim izrazite francuske elemente iz svog govora kako bih mogao da igram sve nacionalnosti.”
Počeo je malom ulogom u “all star” filmu za MGM pod nazivom “Žuti rols-rojs” (1965), pored Širli Meklejn. Bio je popularan iako nije imao veliku rolu. Imao je svoju prvu glavnu ulogu na engleskom jeziku u filmu “Once a Thief”, gde je glumio sa En-Margret. Film je zasnovan na romanu Zekijala Marka koji je napisao “Bilo koji broj može da pobedi”, ali nije bio tako uspešan. Delon je potpisao ugovor za tri filma sa Kolumbijom, i pojavio se u visokobudžetnom akcionom filmu “Izgubljena kontrola” (1966), igrajući pripadnika francuske Legije stranaca, zajedno sa Entonijem Kvinom i Klaudijom Kardinale. Universal Studios je koristio Delona u vesternu, “Teksas preko reke”, pored Dina Martina. Zajedno sa Stivom Mekvinom i Šonom Konerijem bio je jedna od najvećih zvezda u Japanu. Međutim, nije mogao da napreduje u SAD.
Nakon šest holivudskih filmova, Delon se vratio u Francusku da bi snimio „Poslednju avanturu“ sa Linom Venturom. Bio je to jedan od najpopularnijih Delonovih filmova 60-ih, ali nije bio popularan u Americi. Glumio je u “Samuraju”(Le Samourai) kod Žan-Pjera Melvila, koji je postao još jedan klasik. Imao je ulogu u “all star” filmu, „Spirits of the Dead“ (1968); njegov segment je režirao Luj Mal, a glumila je i Brižit Bardo. Delon je imao još jedan pokušaj u bioskopu na engleskom jeziku sa „Devojkom na motociklu“ (1968) sa Marijanom Fejtful, koji je režirao Džek Kardif. Daleko popularniji na francuskim blagajnama bio je „Zbogom prijatelju“ (Adieu l’ami), gde su Delon i Čarls Bronson igrali bivše legionare koji su umešani u pljačku. Film je pomogao da Čarlsa Bronsona pretvori u pravu zvezdu u Evropi.
Godine 1963. Delon je upoznao mladu razvedenu Francin Canovas (manekenka profesionalno poznata kao Natali Bartelemi). U januaru 1964. ona je zatrudnela sa Delonom i njih dvoje su se venčali 13. avgusta 1964. a ona je uzela prezime Delon. Njihov sin Entoni, njeno drugo dete, rođen je 30. septembra 1964. Godine 1967. Alen Delon je podneo zahtev za razvod i par se razveo 14. februara 1969. godine. Natali je u to vreme smatrana za jednu od najlepših žena na svetu, a u Francuskoj je važila za seks simbol. Inače, Natali i Alen su glumili zajedno u dva filma “Samuraj” (dok su bili zajedno) i “Easy, Down There!” (kad su već bili razdvojeni). Natali je glumila u 30 filmova, a režirala je dva.
Prilikom snimanja trilera “Bazen” (La Piscine) iz 1969. sa Romi Šnajder, Delonov prijatelj i telohranitelj Stevica Marković pronađen je ubijen na smetlištu u blizini Pariza. Policijska istraga otkrila je tvrdnje o seksualnim zabavama koje uključuju poznate ličnosti poput Delona i članove francuske vlade, uključujući budućeg predsednika Žorža Pompidua, čija je supruga Klod Pompidu navodno bila predmet serije kompromitujućih fotografija na jednoj takvoj zabavi. Korzikanski šef kriminala Fransoa Markantoni, Delonov prijatelj, osumnjičen je za umešanost u ubistvo. O aferi se pričalo širom Francuske i u francuskoj štampi kao o „aferi Marković“.
„Potpuno me je slomila vest… Belmondo je deo mog života, zajedno smo debitovali pre 60 godina“, rekao je 85-godišnji Delon drhtavim glasom za televiziju “SiNju”, kada je prošle godine preminuo legendarni Žan Pol Belmondo.
Tokom njihovih karijera koje su paralelno tekle, neprestano su upoređivani, i ako su bili veliki prijatelji, stalno je u javnosti pravljena atmosfera rivalstva.
Belmondo i Delon zajedno su igrali u kultnom ostvarenju iz 1970. godine „Borsalino“ reditelja Žaka Derea. Glumili su dvojicu mladih kriminalaca koji postaju prijatelji i kraljevi podzemlja u Marseju. Oni su bili jedni od retkih pravih prijatelja u svetu filma, a pri tome obojica su francuske ikone. Glumili su zajedno u još četiri filma: “Budi lepa i umukni” (1958). “Poznate ljubavi” (1961), “Goli li Pariz” (1966) i “Ho!” (1968).
Nije mnogo prošlo od Belmondove smrti, a u martu ove godine svet je zaprepastila odluka Alena Delona da okonča svoj život eutanazijom. On je nepokolebljiv u svojoj odluci, koja je proistekla iz teškog iskustva koje je imao u poslednjim mesecima života njegove supruge Natali Delon, koja je umrla od raka pankreasa u januaru prošle godine.
„Eutanazija je najlogičnija i najprirodnija stvar. Od određenog životnog doba i vremenske tačke, imamo pravo da tiho napustimo ovaj svet bez pomoći bolnice ili aparata za održavanje života“, rekao je Delon u prošlogodišnjem intervjuu za medije.
Bonus video: Karl Malden – jedini srpski glumac dobitnik oskara