0
Ako nas nađe policija, još bolje! Jer, to će samo podići broj pregleda na društvenim mrežama i Jutjubu. I proslavićemo se!
Ovu „logiku“, kao i mnogi drugi klinci danas, praktikuju i dva glavna junaka hrvatsko-srpskog filma „Garbura“, koji je premijerno prikazan na sinoć zatvorenom festivalu Slobodna zona.
Film Josipa Žuvana donosi priču o Antoniju i Nikoli, prijateljima koji žive jedan do drugog u jednom mediteranskom gradiću, i spaja ih strast prema pirotehnici – pištoljima i paljenju garbure, i mobilnim telefonima. I te dve ljubavi ukrštaju kroz klipove koje postavljaju na internet. A nerazdvojni su, uprkos tome što su im porodice godinama u svađi zbog vode koja se sliva iz gornje kuće ka donjoj. No, da li će to prijateljstvo dvojice dečaka na pragu puberteta biti ugroženo tokom božićnih praznika kada se među porodicama otkrivaju opasne tajne…
Bio bi to siže ostvarenja „Garbura“, u kojem, pored glumačkih zvezda kakve su Ivana Roščić i Ljubomir Bandović, te klince tumače naturščici Franko Floigl i Mauro Ercegović Gracin. Svetska premijera bila je na festivalu u San Sebastijanu, a reditelj Josip Žuvan priseća se za Nova.rs da iz glave ne može da izbaci dan kad je pozvan na ovaj španski A festival:
– Krenuo sam na more, i nazvao me je producent i saopštio da smo „upali“ na San Sebastijan. Mislim da je to bilo jedno od najsuludijih putovanja auto-putem do mora. Bitno je kad ti film ode na veliki festival, jer ga time gura i na druge festivale, i omogućava da ga publika u moru ostalih filmova prepozna.
Ovo je drugi film ove godine u kojem igra Ivana Roščić (tumači majku) koji se našao na jednom velikom festivalu. Najpre se u filmu „Stric“ predstavila publici još jednog A festivala – onog u Karlovim Varima (gde je ostvarenje nagrađeno, prim.aut.), zbog čega hrvatska glumica za naš sajt kaže:
– Očito debitantima donosim sreću (smeh). Drago mi je što su u pitanju dva debitantska filma koja su upala na dva A festivala, koje vrve od života, filmskih zvezda. To znači da će oba filma imati dobar festivalski život i da će ih videti u mnogim zemljama. A najviše me veseli kad imamo regionalne premijere u Zagrebu, odnosno Slobodnoj zoni u Beogradu jer se mi iz regije najbolje razumemo – konstatuje Ivana Roščić.
Uprkos velikim festivalima i odličnim kritikama, Žuvan upozorava da filmovi takve vrste poetike, poput „Garbure“ ne privlače dovoljan broj publike u bioskope:
– U današnje vreme nikada nisu bili udaljeniji festivalski i komercijalni film. Nekada su filmovi, poput ranih Kusturičinih, igrali na velikim festivalima i punili bioskopske sale. Danas se to razdelilo i postoji posebna festivalska publika, dok će ljudi koji idu u bioskope radije gledati komercijalni film. Meni je jako žao zbog toga, jer vodi tome da pre nego što počneš da stvaraš, prinuđen si da odrediš kakav će film da radiš. A čim se film tretira kao proizvod, to je problem. Još uvek gajim neki naivni pogled na sve, misleći da je dobar film dobar film, i da ako ima emotivnu poruku, ako komunicira funkcionisaće kod publike.
Sam naslov „Garbura“ misterija je za mnoge, pa čak i u Hrvatskoj, priznaje reditelj:
– Potiče od reči karabit, karbura. To je dalmatinski izraz, ali ne znaju ga novije generacije. Meni je bio zanimljiv jer zvuči pomalo egzotično. No, svima nama iz ovih delova istočne Evrope ta amaterska pirotehnika, taj karabit koji se koristi za njenu izradu, poznat je.
Mesto u koje smešta film naziva netipičnim mediteranskim gradićem, nikako onom na koje smo navikli s razglednica:
– Takvi su svi mediteranski gradovi zimi. Većina ljudi upoznaje Mediteran kada leti dođe na odmor, a zimi izgleda totalno drugačije. Kad smo radili zvučnu sliku filma, bitno mi je bilo kako taj Mediteran zvuči. Imali smo puno onlajn sesija s kolegama iz Srbije, a jedan od njih mi je, kad sam mu poslao neke zvukove Mediterana zimi, rekao: „Aha, pa tako zvuči i Čačak zimi“ – otkriva Žuvan, a na to se nadovezuje Ivana Roščić, koja je rođena i odrasla u Splitu:
– Ceo Mediteran dobije taj neki turobni prizvuk zimi, koji je meni šarmantan. Kad krene bura, kiša, svi se zatvore iza drvenih prozora, nad kojima tuče vetar. Mediteran nije samo more…
Film je hrvatsko-srpska koprodukcija, i neminovno je povlačenje paralele između glavnih junaka filma Nikole i Antonija, koji svojim prijateljstvom nadilaze svađe svojih porodica, i zajedničkih filmskih ostvarenja koja nadilaze probleme među državama izazvanih politikom.
– Kroz umetnost treba da se povezujemo, a to i traje već dugi niz godina. Mislim da su koprodukcije sve češće i to je dragoceno – smatra Ivana Roščić.
I reditelju Žuvanu je logično da sarađuje sa srpskim koproducentima, a priznaje da je od 2013. godine, kad se upoznao s Bandovićem, želeo da radi s njim:
– Još tada sam sebi rekao: „Mi nemamo ovakvog glumca“. Znao sam da, kad dođe vreme da se napravi „Garbura“, prvo ću Ljubi ponuditi ulogu Zorana. Logično je, sem toga, da ceo ovaj prostor funkcioniše kao jedna kulturna jedinica.
I dok su obično prve asocijacije na Božić mir, sreća, radost, pokloni, Žuvan ove praznike dočarava suprotno, s atmosferom netrpeljivosti, problema i kulminacije trvenja koja su se godinama taložila…
– Kad krene zima, ljudi su stalno skupa, jedni s drugima. I to, naravno, dovodi do tačke ključanja koja neminovno eksplodira. Ako bismo govorili o zvucima blagdana, ispostavilo bi se da čujemo samo pucanje, petarde, vatromete, eksplozije, što je suprotno od onoga kako se Božić predstavlja u medijima – misli Žuvan.
Oboje glumaca – Ivana Roščić i Ljuba Bandović u filmu igraju roditelje dvojice junaka, Nikole i Antonija, koje tumače naturščici Franko Floigl i Mauro Ercegović Gracin.
– Imali smo sreće da su ti klinci sjajni, i Franko i Mauro. Iznenadili su me koliko im lako ide. Čak si ljubomoran… Ne razmišlja ni o čemu, već samo kako će se igrati na plejstejšnu, i onda izgovori te replike savršeno. I ostaneš zapanjen – priznaje glumica.
I Žuvan se seća da su klinci više razmišljali o keteringu i igricama, nego ulogama:
– Namerno nisam uzeo klince iz dramskih grupa, jer su oni obično štreberi. A ova dvojica su mali fakini. Na primer, Franko je znao Ljubu s televizije i bio je opčinjen što će ga upoznati. Ali, toliko ne poštuje nikakav autoritet da mi je na prvoj probi rekao: „Dobar je Ljuba, ali ima nekoliko stvari koje mu treba popraviti“ (smeh). Kad smo bili u San Sebastijanu foto bombali su svaki intervju, jer nemaju odnos spram autoriteta. I to mi je bilo važno jer film i prikazuje sirovu verziju detinjstva.
Glavna potka filma jeste da dve porodice žive jedni do drugih, a ne razgovaraju zbog vode koja se sliva iz gornje u donju kuću, i u neprestanoj su svađi. Ko pa ne zna „onu narodnu“ – „Da komšiji crkne krava“… I reditelj je mislio da su ta trvenja specifična samo za ove prostore, dok nije pogledao islandski film „Ovnovi“ o braći koja ne razgovaraju:
– To je ipak univerzalna ljudska priča. Ako otvorite crnu hroniku, uvek je to sukob između ljudi koji su bliski – braće, komšija, kumova, prijatelja… Što si bliži, strasti su veće, i eksplodiraju – priča Žuvan.
No, onda to prijateljstvo dečaka u filmu, uprkos svađi njihovih porodica, daje nadu, kako primećuje Ivana Roščić, da su nove generacije manje okupirane time:
– Zanimaju ih neke druge stvari. Verujem u promenu.
Dečaci su opsednuti pirotehnikom, mobilnim telefonima, brojem pregleda na Jutjubu i društvenim mrežama. Ljudima koji su danas na društvenim mrežama, priča Roščić, najvažnije je koliko imaju lajkova:
– Non-stop su svi na mobilnim telefonima. Mislim da je to njima nešto normalno kao što je nama bio fiksni telefon – primećuje Ivana Roščić, koju će srpska publika uskoro gledati i na Festivalu autorskog filma gledati u još jednoj regionalnoj koprodukciji, ostvarenju „Stric“, koje je premijeru u našoj zemlji imalo na Paliću letos.
I cilj svega što je doneo u filmu nije kritika društva, kako ukazuje reditelj Jospi Žuvan, već činjenično stanje:
– Svaki put kad počneš da radiš kritiku društva ili sistema postaješ autor koji nešto popuje. I to je najgora stvar u filmu – kad upireš prstom u nešto. Film mora biti ljudski, da plačemo i smejemo se s tim ljudima. Pošto se u filmu bavim pojedincima, neminovno to jeste društveni komentar. Želeo sam da izbegnem političku ili društvenu konotaciju, ali to se na kraju dogodi. No, bez upiranja prstom.
Bonus video: Snimanje serije „Kljun“
