"Pišem da bih iskazao nezadovoljstvo i da bih preživeo": 90 godina od rođenja Danila Kiša

Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935. u Subotici. Otac Eduard Kiš bio je mađarski Jevrejin, a majka Milica Dragićević, rodom sa Cetinja.

"U Subotici su se zbile dve krucijalne činjenice mog života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme", pisao je Kiš.

No, rano detinjstvo biva u najgorem smislu obeleženo Drugim svetskim ratom, što će kasnije postati jedan od najsnažnijih izvora njegove literature. Otac mu je ubijen u logoru a Danilo se s majkom i starijom sestrom Danicom seli na Cetinje, gde 1954. godine završava srednju školu, a u Beogradu studije kao prvi diplomirani student Svetske književnosti.

Kiš je prvu pesmu napisao s devet godina, a sećao se kako je "tema prve bila glad, a druge, više ili manje u istom periodu, ljubav".

"Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela..."

Kiš, koji književnu karijeru započinje kao pesnik, početkom šezdesetih okreće se prozi - kratkim pričama i pripovetkama, novelama i romanima. I 1962. godine, u jednom tomu, objavljeni su Kišovi romani "Mansarda" i "Psalam 44". Usledio je, podsećaju iz izdavačke kuće "Arhipelag", Kišov "porodični cirkus", jedan od dva najvažnija toka u piščevoj književnosti. Romani "Bašta, pepeo" (1965) i "Peščanik" (1972), zajedno s knjigom kratkih priča "Rani jadi" dve godine ranije, oživljavaju misteriju detinjstva koja se događa usred užasa logorskog miljea u Drugom svetskom ratu. Tek spoznati svet se ruši u vihorima istorije, od kojih Kišovi junaci pokušavaju da sačuvaju makar neki trag porodične istorije i postojanja sveta u kome su oblikovani.

Dok je "porodični cirkus" pripovedna rekonstrukcija logorskog sveta nacizma, novele u "Grobnici za Borisa Davidoviča" (1976) i "Enciklopediji mrtvih" (1983) i u posthumno objavljenoj knjizi "Lauta i ožiljci" (1994) govore o staljinističkim montiranim procesima i čistkama. Tako se u Kišovoj prozi zaokružuje velika slika epohe druge polovine 20. veka.

Uporedo s prozom, Kiš je pisao autopoetičke eseje, dragoceno svedočanstvo o njegovom životu i delu. Kišov autopoetički opus jedan je od najvažnijih opusa te vrste u ukupnoj istoriji srpske književnosti, napominju iz "Arhipelaga". Pored nekoliko knjiga eseja i knjige razgovora "Gorki talog iskustva", posebno mesto u ovom opusu ima polemička knjiga iz 1978. "Čas anatomije".

Pisao je drame i filmske scenarije, prevodio s francuskog, mađarskog i ruskog jezika, a njegova dela prevedena su na veliki broj svetskih jezika, u izdanjima vodećih svetskih izdavača.

Za roman "Peščanik" dobio je NIN-ovu nagradu, "Grobnica za Borisa Davidoviča" ovenačana je Goranovom nagradom, "Čas anatomije" Nagradom Željezare Sisak, a "Enciklopedija mrtvih" Andrićevom. Za ukupan književni opus dobio je priznanje "Skender Kulenović", "Sedmojulsku nagradu" i Nagradu AVNOJ-a. Dobio je i niz međunarodnih književnih nagrada, među kojima "Veliki Zlatni orao grada Nice" za ukupan književni rad, francuski Orden Viteza umetnosti i književnosti, "Tevere" u Italiji i "PEN Bruno Šulc" u SAD.

Izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1988, a samo godinu dana kasnije preminuće u Parizu. Imao je 54 godine.

Danilo Kiš je pisac koji čitaoce neprestano stiče u novim generacijama. U izdanju "Arhipelaga" objavljena su Kišova dela u deset knjiga (romani, priče, poezija, drame i filmski scenariji) i poetički spisi u tri toma (izabrani eseji u knjizi "Poslednje pribežište zdravog razuma", "Čas anatomije" i "Gorki talog iskustva"). Piščeva prva supruga
Mirjana Miočinović priredila je veliki deo njegove književne zaostavštine, kao i knjigu "Iz prepiske" koja je objavljena u dva izdanja, od čega prvo 2021, a drugo prošle.

Kišovo delo potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih o "veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje".

U kratkom eseju "Zašto pišem?" iz 1985. godine Danilo Kiš beleži:

-  Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

Bonus video: Vladan Matijević