Autorski tekst Igora Avžnera: Stokholmski sindrom ili talačka kriza?

Neki od časnih novinara, barem ih još uvek smatram takvima, zamerili su mi što sam otvoreno istupio i izneo svoj stav da televizija N1 više nije ista televizija koja/kakva je bila. Ko zna i ko želi da vidi – i nije. Ni spolja, ni unutra. Istupila se oštrica. Dakle, nisam jedini koji je istupio. Ja, bez ičijeg naloga, u javnost, neki po nalogu, oštricu.

BS (a nije skraćenica za Bullshit) je postavljen i ostavljen da eutanazira taj kanal i, naravno, da ne zaboravi NovaS, samo sa ciljem da anestezira javno mnjenje. Po nalogu, želji, apetitu, najverovatnijeg investitora, a svakako jedinog kontrolora javne reči. Ništa više. Oteto, prokleto.

Nažalost, mnogi nisu shvatili situaciju ili žive i dalje „stokholmski sindrom“ i pevaju „Dobro znam da ćutim“. Gospodin Georgijev saopštava da je i NovaS u „talačkoj krizi“. Ipak, izgleda da su taoci, malo drugačiji. Uz jedinstvo i profesionalizam, mnogo je jednostavnije odupreti se. Kao što nije život, jedna žena, tako nije ni „Oružjem protiv otmičara“ – jedna pesma, a boljeg oružja od jedinstva i javnosti nema.

Do izborne ćutnje je par nedelja. Do potpune medijske. Možda i kraće.

„Ćuti, da ne čuje đavo!“ On je već čuo. I šta? Džaba svi špijunski softveri, praćenja, prisluškivanja i pretnje. Nema toliko pripadnika službe koji bi mogli da obrade sve te podatke sa telefona, elektronskih prepiski, a tek razgovora uz kafu gde ga pominju…

Sada, ne samo političari, studenti, intelektualci, novinari i umetnici… Narod. Iz dana u dan i sve više i više.

U cara Trojana kozje uši, s tim da se muški predstavnik koza zove jarac, i uvreženi je simbol upravo gore pomenutog nečastivog. Znači, živimo u potpuno izvrnutom sistemu vrednosti i stvarnosti. Nije teško to videti, a samo nekima je još uvek malo teže i da to javno kažu. Na sreću, i takvih je sve manje.

Radeći mnoge političke kampanje, upoznao sam mnogo ljudi sa te scene. Neke smatram iskrenim prijateljima i hvala im na tome. Druge, baš i ne. I hvala im na tome.

Neki od njih su mi zamerili što sam otvoreno istupio i izneo svoj stav. Nisu smeli da daju legitimitet krađi na parlamentarnim izborima 2022. svojim prisustvom u Skupštini.

I u ovom slučaju nisam jedini koji je istupio. Istupio je i veći deo opozicije, o čemu najbolje govore procenti podrške i poverenje u njih i njihovo delovanje. Ništa više. Sve je manje. Pre svega zato što su dozvolili da budu „uvučeni“ u sadnju sa đavolom.

Iako na prvi pogled tikve dobro rađaju, izgleda da dolazi vreme i da se o glavu razbijaju. Ostaje da vidimo čija „tikva“ ima čvršću koru. Semenke neko čuva, izgleda, samo za razdor.

Ovo je trenutak kad je potrebno da svi shvatimo da je upravo podela ono što nas slabi. Pokazalo se za ovih četrnaest godina kako je vladavina ovog režima bazirana upravo na podelama. A dele narod, dele novinare, redakcije, političare…

Jedinstvo, a ne ujedinjenje.

Previše je velika pukotina da bi je delilac bilo kada, bilo na koji način, „zakrpio“, a i nije mu u interesu. Svako od nas je jedinstveno biće, a ostalo je jako malo vremena da shvatimo da je i trenutak jedinstven, da kao društvo budemo jedinstveni. Makar u tom jednom trenutku. Jedinstvenom.

Ili neće biti ni društva, ni jedinki, samo laž. I jaz. I to ne samo u prostoru, već i u vremenu.

Ako propustimo ovaj jedinstveni momenat, neki od nas naredni svakako neće doživeti.

A bilo bi baš lepo živeti u normalnoj zemlji. I normalnom društvu. Oštroumno i bez tupljenja.