Stav nacije, ružičasta verzija: Piše Ivan Mrđen

Istina, prvo je dozvolila da joj ista ta osoba kaže kako nju “voli kao ćerku”, da je “član Srpske napredne stranke” i da predsednika svega i svačega, zadnja pošta “Ćacilend” podržava “u svemu što radi za Srbiju”… Ali, kad je počela da priča kako mesečno prima samo šesnaest hiljada dinara socijalne pomoći i kako kao invalid nema ni za hranu, ni za lekove, usledila je već pomenuta reakcija aktuelne Jagodinke Simonović (u prevodu, bivše pekarove devojke).

Sve to uz odobravanje gostiju u studiju, pri čemu je naročito degutantno bilo ponašanje vršnjakinje, ako ne i nešto starije babe, doskorašnje ministarke prosvete. Ni trunke empatije, ni promil razumevanja, važno je samo još jedno pojavljivanje na televizijama sa naci-frekvencijama, sve u cilju daljeg zaglupljivanja naroda, posebno onih starijih…

Mnogi su u komentarima primetili kako je to uključenje iz života, u stvari, iskazalo stav jednog dela nacije, formiran upravo preko medija koje prate, koji, ukratko, glasi: “Nemam šta da jedem, ali glasam za SNS i podržavam predsednika!”

Što bi rek’o Ninus Nestorović u svojoj najnovijoj knjizi simboličnog naslova “11:52” (“Prometej”, Novi Sad, 2025): “Televizor je debelo crevo naše vlasti”; “Svi mediji sa nacionalnom frekvencijom su medijski sponzori naše dikrature”; “Babe i dede su u našem društvu uvek imale važnu ulogu. Pre su čuvali unučiće i pazili ih da ne padnu. Sada to isto rade sa vlašću”…

* * *

Toliko od mene i mog prijatelja Ninusa. Ko ima volje i snage da i dalje razmišlja na temu koliko su starije generacije odgovorne za uspostavljeni sistem i šta se zapravo dešava u njihovoj psihi, preporučujem analizu anonimnog psihologa, koju je sa “Reddita” preneo moj prijatelj Nikša Barlović:

“Pišem ovo kao diplomirani psiholog, iz želje da otvorimo dijalog, ne da bismo tražili krivce, već da razumemo jedan složen i često potcenjen fenomen: Zašto su starije generacije u Srbiji (50–70 godina) omogućile i godinama legitimisale sistem SNS-a i Aleksandra Vučića?

Ne govorim samo o penzionerima, već o čitavim generacijama koje su bile najaktivnije od kraja 80-ih do danas. Generacije koje su imale političku moć, ali je nisu koristile za otpor, već za stabilnost. Evo šta iz struke vidim kao ključne psihološke mehanizme:

1. Formirani u autoritarnim sistemima; Rođeni su između 1955. i 1975. Odrasli u SFRJ, državi u kojoj je sistem bio jasan: jedan lider, jedna partija, kolektivna poslušnost. U takvom svetu, građanin se nije učio odgovornosti. Politika se gledala na TV-u, ne kroz građanski angažman. Vučićev model vlasti (centralizovan, autoritativan, sa ‘nepogrešivim vođom’) im nije stran.

2. Devedesete kao kolektivna trauma; Za ovu generaciju, ratovi, sankcije, inflacija i haos 90-ih su oblikovali političku ličnost. Mnogo njih je tada izgubilo posao, vrednost novca, poverenje u bilo kakvu državu. U tom kontekstu, kad neko danas ponudi ‘mir’, ‘stabilnost’, ‘penziju na vreme’, oni to grabe kao slamku spasa. Vučić zna da njima ne treba istina. Treba im red.

3. Strah od promena i nepoznatog; U tim godinama, ljudi žele mir, ne izazov. Promena vlasti za njih ne znači ‘nadu’ kao što znači mladima, već rizik: – šta ako penzije kasne? – šta ako im dete izgubi državni posao? – šta ako sve opet padne u haos? U psihologiji to zovemo averzija prema riziku kod starijih. Lakše im je da trpe loše što poznaju nego da prihvate nepoznato što možda bude bolje.

4. Korist i zavisnost od sistema; Ogroman broj njih ima direktnu korist od SNS-a: – rade u javnom sektoru – njihova deca su dobila posao ‘preko veze’ – dobijaju subvencije, vaučere, pomoć… SNS je stvorio ekonomsku zavisnost i lojalnost. Ili ćute jer im je neko blizak u sistemu. Ili jer znaju da im može biti gore ako ga izgube.

5. Medijski balon i digitalna nepismenost; Starije generacije žive u paralelnom medijskom univerzumu. Za njih su realnost RTS, Pink i Informer, ne kvalitetni kreatori na TikToku, YouTubu ili Twitteru. I ako im neko duže od deset godina govori da je Vučić ‘državnik’, opozicija ‘izdajnici’, a Zapad ‘neprijatelj’, to postaje njihova istina. Bez drugih izvora, nema sumnje. A i kad ih preplavi sumnja, teško je priznati sebi: ‘Godinama sam podržavao pogrešnog čoveka.’ To bi značilo da si se prevario. A ta kognitivna disonanca boli.

6. Nostalgija, cinizam i emocionalna inertnost; Posebno u manjim sredinama, prisutna je nostalgija za vremenima kad je Srbija bila ‘poštovana’, kad ‘stranci nisu komandovali’, kad su Srbi ‘mali dostojanstvo’. Vučićev narativ ‘borbe za suverenost’ vešto pogađa tu emociju. A drugi deo te generacije veruje da je ‘sve uzalud’, jer su već bili prevareni, od Miloševića, DOS-a, Tadića... Rezultat? Apatija, zatvorenost, bežanje od političke odgovornosti.”

Dakle, psihološki mehanizmi koji zaključavaju postojeći sistem su: Kognitivna disonanca – teško im je da priznaju sebi da su godinama grešili; Naučena bespomoćnost – navikli su da promene ništa ne znače; Psihološka regresija – pod stresom se vraćaju autoritetu kao “sigurnosti”; Socijalna pripadnost – u kolektivima je opasno govoriti “protiv Vučića”; Slaba politička pismenost – ne znaju kako sistem treba da izgleda...

* * *

Nepoznati autor ovu svoju analizu, za koju sam siguran da je neki moji čitaoci neće uzeti “zdravo za gotovo”, završava ključnim pitanjem: A šta pomaže?

“Pre svega, potreban je empatijski dijalog, a ne vređanje; Rečenica ‘takvi kao ti ste upropastili Srbiju’ zatvara vrata. Rečenica ‘znam da si razočaran svim političarima, ali ovo više nije pitanje politike nego preživljavanja’ može ih makar naterati na razmišljanje.

Edukacija na jeziku koji razumeju; YouTube emisije, dokumentarci, svedočenja ljudi njihovog doba... Treba da čuju nekoga ko je njima sličan kako kaže: ‘Bio sam za Vučića, sad više nisam’.

Porodični razgovori; Najjači uticaj dolazi iz porodice. Kad dete kaže: ‘Zbog ovoga možda nikad neću ostati da živim ovde’ to udara tamo gde treba.

Lokalni narativi; Ljude iz unutrašnjosti ne zanima šta kaže neko sa Dorćola. Ali ako to kaže njihov komšija, lekar, bivši kolega, to menja stvari.

Starije generacije nisu zle. One su umorne, ranjene i uplašene… Vučić ih drži u mreži obećanja i manipulacije koja gađa njihove slabosti. A mi mladi pokušavamo da dešifrujemo taj sistem i pomognemo im da ga napuste. Bez mržnje, ali sa odlučnošću.

Izvinite za dug post, nadam se da ovo pomaze da se makar malo izgradi most izmedju starijih i mlađih generacija. Poenta je u razumevanju, to je most koji će nas povezati!”

* * *

Ruku srce, sve je to Sizifov posao od koga će mnogi unapred odustati. A onda će se još više brecati na starije generacije, što je ovekovečio sjajnim aforizmom moj prijatelj Milan R. Simić, zadnja pošta Velika Plana: “Isprani mozgovi, dabogda vam pocrkali televizori!”