U poslednje vreme, u našoj javnosti sve je učestalije uverenje da neslaganja valja rešavati javnim sučeljavanjem oponenata. Ne treba odbacivati antička iskustva, utoliko pre što rasprava ne mora da se odvija na trgu, već u zagrejanom TV studiju. Ipak, sve zavisi od teme. Uništavanje makiškog izvorišta i vinčanska deponija jesu pitanja vitalno važna za građane, pa uz argumente stručnjaka, oni treba da se o njima izjašnjavaju.

Bitni su i vakcinacija, kovid-pasoši i druge mere borbe protiv pandemije, ali tu je već teže prepustiti odluku učesnicima nekog okruglog stola i opredeljivanju publike na osnovu stečenog utiska. Ostajanje bez pijaće vode i gušenje u smradu su pretnje o kojima građani mogu kvalifikovano da odlučuju, ali im je teže da, bez jake obrazovne podloge, vagaju koristi i rizike pojedinih preventivnih mera, utoliko pre što je medijski prostor obilno zagađen dezinformacijama i kontradiktornim porukama.

Dodatan problem je što kod nas ne postoji kultura dijaloga. Štaviše, neguju se agresivnost, vika i prostakluk kao dobitna kombinacija. Tradicija je začeta (tačnije, obnovljena) pre tridesetak godina, povratkom višepartijskog života, kada su se sučelili Vojislav Šešelj i Vladeta Janković. Šešelj je tiradu započeo salvom uvreda na račun Jankovićevog oca, nadvikujući jednog od najvećih srpskih intelektualaca, poznatog po finim manirima. Pre 200 godina spor bi se rešio sabljom ili pištoljima na po 20 koraka rastojanja, ali je Janković bio zatečen, jer su nametnuti uslovi „dvoboja“ bili strani njegovom nivou komunikacije.

Rodonačelnik tog nečasnog pristupa raspravi je američki kreacionista Dvejn Giš. On bi oponenta, evolucionog biologa, brzometno zasipao naplavinama laži i poluistina koje je nemoguće osporiti u kratkom vremenu. Sraman doprinos i notu originalnosti ovoj ozloglašenoj taktici daju političari Martinović, Orlić i slični likovi kojih će se, ako ih preživi, stideti naš parlamentarizam.

Pre tri-četiri godine pozvan sam da držim predavanje o vakcinaciji na sastanku Evropskog ureda Svetske zdravstvene organizacije. Detaljno sam obrazlagao stavove o kojima postoji konsenzus stručnjaka, između ostalih da sa antivakcinašima ne treba polemisati. S jedne strane, stupanjem u dijalog daje se legitimitet njihovim nakaradnim stavovima, a s druge strane, praksa je pokazala da njihova tvrdokornost nije podložna ni argumentima, ni zdravom razumu. Uz to, skloni su „Gišovom galopu“ – furioznom sipanju naučenih mantri o stotinama i hiljadama navodnih žrtava vakcinacije. Dok čovek pobija jednu po jednu takvu izmišljotinu, rasprava se završi, a u auditorijumu ostaje utisak o silnim „prikrivenim“ pomorima po svetu.

Pominjem taj sastanak kao primer sopstvene nedoslednosti. Malo po povratku, prihvatio sam da se na radiju suočim sa protivnicom vakcinacije. Čim bih nešto zaustio, moja sagovornica je vikala: „Laže, laže!“ Rezignirano sam slegao ramenima, ali to nije moglo da ostavi utisak na slušaoce. Ubrzo potom, našao sam se, upadljivo usamljen, među petoro TV panelista o istoj temi. Otišao sam zgađen.

Tako sam, kao ponavljač, utvrdio lekciju dobro znanu iz literature: Nauka nauci, a keč-ez-keč-ken nadgornjavanja pred publikom – estradi.