3
Godine 2015., u rumunskom klubu „Kolektiv“ desio se požar u kome je poginulo 25 osoba, dok je od 180 povređenih ljudi veliki broj izgubilo živote zbog neuslovnih bolnica, koje su u tom stanju bile usled nemara i korupcije. Kolektiv su ljudi koji su igrali kolo oko spomenika Stefana Nemanji protestvujući protiv „Covid sekte“, a sa kojima ćemo potencijalno biti u kolektivu na protestu 10. aprila. Kolektiv smo svi mi kada dopuštamo medijsko zlostavljanje Danijele Štajnfeld.
Kolektiv je jedna čudna reč, zar ne? Označava ili pomaže označavanju raznih stvari. Kolektivno nesvesno, na primer. Kolektivni godišnji odmor. Kolektivna histerija. Kolektivna odgovornost. Kolektivno ludilo. Kolektivna amnezija. Kolektivno samoubistvo. Kolektivan napredak. Kolektivno razumevanje. Kolektivno dobro.
Dok sam gledala dokumentarni film „Kolektiv“, o pomenutom događaju u Rumuniji, osim što me je zgražavala priča kojoj sam svedočila, nisam mogla a da ne mislim o tome da li bi slična afera dovela do smenjivanja vlasti u Srbiji. Iskreno, ni jednu aferu koja se desila ovde nisam do kraja uspela da uporedim sa rumunskom. Nekim čudom, imam osećaj da u našem zdravstvu nije moguće da se desi ono što se desilo u Rumuniji. Bogu hvala, još uvek nismo bili pred toliko velikim iskušenjem. Doduše, prikrivanje broja preminulih od Covid-19 virusa, uspelo je da ljude izvede na ulicu. Na žalost, taj protest doveo je do hapšenja nevinih ljudi i nove polarizacije u društvu. Postavilo se pitanje – čiji je to protest u stvari bio?
Da li je u pitanju protest organizovanih studenata koji su se borili za mirne demonstracija pod sloganom „sedi dole“, protest raščinjenog sveštenika koji je svojoj borbi za potopljenu Gračanicu Valjevsku dodao još i migrante, 5G, antivakcinaše pa se samo slio u masu vršeći aproprijaciju ili je to bio protest huligana koji su prvo izazivali nemire, a onda brutalno prebijali demonstrante i delili „pravdu“.
Ono što sa sigurnošću možemo reći je da je u pitanju bilo pružanje kolektivnog otpora. Pa ipak, ne mogu a da ne priznam da me muči sledeće pitanje – deo kakvog kolektiva ću biti kada se 10. aprila priključim planiranom Ekološkom ustanku?
Kada se odvijao famozni protest koji se završio kolcetom, šetala sam sa drugaricom Tašmajdanom. Parkirana policijska vozila iza crkve Svetog Marka mahinalno su me naterala da se sklonim sa Taša kako me ničim izazvano ne bi uhapsili, ali sam se čudila tolikoj sili zbog protesta o kome čak ništa nisam ni čula, ušuškana u svom malom balončiću. Tek kada sam uhvatila tramvaj kod Ušća, odjednom sam shvatila da se nalazim u putničkom kolektivu u kome svega nas troje nosi maske, a to u GSP-u, mojoj drugoj kući zaista nije slučaj. Bez maski bude uglavnom manje od 1% ljudi i često su to nabeđeni klinci tinejdžeri kojima to nije kul.
Sedeći okrenuta ka grupici od troje bezmaskaša od kojih je jedan grickao nokte, što je u meni usled cele ove pandemije izazavalo osećanje horora koje inače ne bi, buljila sam u njih kao u televizor. Prosto, namestili su se. Žena preko puta mene gledala je video snimke pevušeći, suznih očiju. Svako malo, govorila je osobi do sebe reči bodrenja. „Bravo, ma svaka ti čast kako si ovo snimio. Ovo je odlično. Ovaj kadar sa zastavom je moćan.“ Zatim joj je zvonio telefon. Zvala ju je ćerka. Punog srca pričala joj je o velikoj izvojevanoj bici, o tome koliko je ljudi bilo i kako će još više biti 10.og aprila na velikom Ustanku.
Poželela sam da sam Ana Marija Grbić, spisateljica koja toliko bandoglavo voli ljude da je u stanju da sa ljubavlju opisuje i baba Vidu koja ide da dočeka predsednika svoje opštine i koja će od njegovog zagrljaja živeti do kraja života. Poželela sam da kao i ona, pronađem plemenitost u toj vatri i srčanost sa kojom je žena govorila o događaju, kasnije ću saznati, veličanstveno završenim jednim patriotskim korona kolom. Jer ta žena je možda ista ona žena koja je držala metu na mostu za vreme bombardovanja. Ta žena je možda ista ona žena koja je sa vama bila na ulici petog oktobra, možda je ona ista žena sa kojom sam već bila na pomenutom protestu i možda su i nekog njenog uhapsili. Ako ništa drugo, ona je svakako deo nekakvog kolektiva kome i ja pripadam. I ja prosto ne znam šta sa time da radim.
Bila sam u online kolektivnu i sa svim ljudima koje sam pobrisala iz svojih prijatelja nakon linča Danijele Štajnfeld, kome su se tako lenjo i bezglavo pridružili. Ta činjenica može da mi se gadi, ali ona je nepobitna. Na kraju krajeva, zar nismo svi mi u ovoj državi na neki način deo jednog istog kolektiva?
Ne znam kako ću se osećati pored saborkinje antimaskerke na Eko Ustanku, ali znam da me to neće sprečiti da na isti odem jer zaista ne želim Rio Tinto u svojoj zemlji, i zaista ne želim, kako u predstavi „Urednik“ kaže glumac/reditelj – da postanemo zemlja, ograđena žicom, u koju Evropa prebacuje svoje đubre (mislim doslovno na đubre), a iskorišćava jeftinu i kvalitetnu radnu snagu.
Međutim, isto tako, najviše na svetu bih volela da se vakciniše što veći broj ovog Kolektiva koji bi svoj osećaj za drugog pokazao upravo dobrovoljnim pridržavanjem mera. A dok to nismo u stanju da uradimo, da štitimo sebe, da bismo štitili druge, da damo to jedno rame za bockanje da bismo bili slobodni, ne znam o kakvom kolektivu uopšte pričamo i čemu se tačno nadam.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare