Piše Sara Radojković: Političku korektnost, molim

Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je od svih problema baš taj toliko zapaljiv, pa je i meni došlo da pohisterišem malko. Onako iz dubine ovih krvavih jajnika sa kojih se ljušte folikuli i krvare niz jajovodne zidove pa sam dodatno razdražljiva. Na dvogodišnjicu moje apstinencije od alkohola, rešila sam da se retroaktivno potresem zbog toga što sam prvih šest meseci morala da objašnjavam ljudima zašto ne želim da pijem.Je l' ste probali to nekad? Da se nađete u nekom društvu, ljudi vas pitaju šta pijete a vi kažete čaj ili vodu? Probajte (društvo zbog propisanih mera ne mora biti preterano veliko), pošto najčešće slede salve neverice, zatim nešto malo šala, a onda onaj najgori deo - ubeđivanje. A je l' si sigurna da nećeš? Ni pivo??? A znaš kakvu rakiju imam? Ma daj, da li si bolesna, šta ti je? Pa rakija ti je za to odlična? Evo imam i pelinkovac. Samo da nazdravimo? Šta će da ti bude od jednog piva? Izvini, da li se poznajemo? Da li si dobro? Da ti sipam ja, pa ti vidi, možda se predomisliš...Nakon izvesnog vremena, umorila sam se od pravdanja pa sam samo direktno govorila - ne pijem alkohol, pijem antidepresive, hoću vodu. Ipak, to nije sprečilo ljude da me još nekih šest meseci na moje, mislila sam dovoljno jasno objašnjenje, zgroženo pitaju - još uvek piješ lekove??? Pošto ih je očigledno mrzelo da pamte, a još više ih je mrzelo da se informišu pa shvate da se antidepresiv ne pije kao antibiotik. Znate šta bi mi u tom trenutku izuzetno dobro došlo - malo političke korektnosti.Da postoji to neko pravilo da, na primer, kada neko kaže da ne želi alkohol, pošto ne želeti alkohol nije normalna stvar, postojalo bi nešto što će ljude naterati da kažu - okej, važi, izvoli čašu vode, a u sebi možda i pomisle neću da te teram da piješ alkohol, dovoljno sam uviđavna osoba da pretpostavim da si možda lečena alkoholičarka, pa zašto bih te zaboga onda terali da piješ na silu.Uuu, i znate kada još. Kada u novinama vidim naslov sledeće sadržine "Žene i crnci bliži Oskaru". Pritom, stiže nam sezona Oskara, dakle pripremite se, kreće prebrojavanje krvnih zrnaca uz salve propratnih - pobedila je samo zato što je žena... Film je sranje, ali ga je napravio crnac... Sve je to gej lobi...A znate ko će se najviše iščuđavati toj suludoj potrebi da se umetnička dela srozavaju na tako prizemna merila kakva su ravnopravna procentualna zastupljenost svih polova i manjina? Sredovečni beli muškarci koji verovatno niti jednom u životu nisu suštinski preispitali svoju privilegovanost dok im se guzice čvare po direktorsko-upravničkim foteljama iz kojih pričaju svoje lovačke priče nekim jadnim mladim ljudima preko puta sebe misleći da ih ovi slušaju iz interesovanja, a ne zbog toga što ih trenutna finansijska situacija tera na to.Ne znam, možda je i ovaj tekst samo obično trabunjanje žene koja krvari. Histerične ćurke podivljalih jajnika. Jasno je, naravno, da ovako nešto mogu da napišem samo sama za sebe, kada bi to izgovorio neki muškarac u pitanju bi bila mizoginija i ne bi me mrzelo da ga zbog toga prozovem. Kao što moji gej prijatelji sebe mogu da nazivaju pederima. Ja ne mogu. U stvari ni ne želim, iz jednog jako prostog razloga, nikada nisam bila u njihovim cipelama, prihvatiću limite svojih spoznajnih kapaciteta i ako me već mrzi da se interesujem za specifičnosti odrastanja u konzervativnoj sredini, neće me mrzeti da usvojim tih par termina političke korektnosti.Svesna sam ja da to nikome neće preterano pomoći u životu, ali jezik je čudna zverka, odaje oblike naših samoživosti često i onda kada to ne želimo.