Za osam godina vlasti Aleksandar Vučić nije, barem zvanično, posetio Crnu Goru. Onda je napravio grešku, otišao je i sada, dok liže rane koje tamo zadobio, verovatno razmišlja šta mu je to trebalo i ovaj put, ali kasno je za ispravljanje greške. Posle gostovanja nema kajanja. Pokušaj još jednog „šverca“ koji je za cilj imao da potvrdi njegovu megalomansku projekciju o sebi kao „predsedniku svih Srba“ završio se debaklom i bolnim otrežnjenjem. Nije mu mogao pomoći ni patrijarh Irinej sa kojim ortački razmenjuje ordenje, ni brat po kleptokratiji Milo Đukanović, ni njegova prva pratilja Milorad Dodik sa kojim godinama paradira po pistama samopromocije i obogotvorenja, ni kamere medijske služinčadi.., ništa juče nije bilo na njegovoj strani. Ostao je sam sa sobom a to, priznaćete, i nije neko društvo.
Da je Aleksandar Vučić otišao na sahranu počivšem mitropolitu Amfilohiju sa idejom da, kao predsednik Srbije, izjavi saučešće porodici i kliru mitropolije crnogorsko primorske, obavi to u tišini i uhvati tutanj, još se nekako i mogao provući, ali on je, u skladu sa svojom nesrećnom prirodom da se u svakoj prilici politički okoristi, ostao – i neslavno „poginuo“.
Onaj drugi miš koga je Risto Radović, posle tridesetogodišnjeg štetočinstva, vratio u rupu, otud nije ni izlazio iako je trebao i morao doći i odati počast čoveku koga je juče oplakao, bezmalo, ceo narod te zemlje. Milo Đukanović je i ratovao, ali i sarađivao sa mitropolitom i u najboljoj crnogorskoj tradiciji bio je red da čoveku dođe na sahranu. Ako ne kao M. Đukanović, a ono, barem, kao, još uvek zvanični, predsednik Crne Gore, ali ostavimo Mila njegovim mukama, dilemama i sramoti.
Aleksandar Vučić je, pak, došao, ali se naspram manipulanta i šibicara isprečio živi duh upokojenog Amfilohija koji je nastavio da obitava u narodu, vernicima i istinskim vladikama naše crkve i stavio ga na mesto koje mu i pripada, to jest u rečitu beznačajnost i marginu. Govor koji je, valjda, bio napisao – osvanule su neke fotografije na „volu“ njemu omiljenog Instagrama kako ga skicira u avionu – ostao je nepročitan. Konsenzus „momaka u crnom“ je bio jasan: on govoriti neće. Jedan od vladika je pripretio i skidanjem mantije ukoliko se taj šverc pokuša i Vučić je ostao bez žuđene pažnje i upadljivo skrajnut. Čak ga ni u višesatnom direktnom prenosu kamere Televizije Crne Gore, gotovo nijednom, nisu „uhvatile“ u kadru kroz koje je čak provirivao i onaj „bežač pred zakonom“, trenutno uhlebljen na mestu ambasadora Srbije u Crnoj Gori. U prvom redu nije bilo mesta, u Crnoj Gori se zna se gde stoje trećerazredni.
Doček je, naime, bio domaćinski uljudan, ali uzdržan i vrišteći hladan. A onda je i sam Vučić, u najboljem, to jest najgorem maniru svog političkog marifetluka, išao iz greške u grešku do potpunog nokdauna – još mu Suzana Vasiljević i dežurne prišipetlje mašu peškirom ispred oteklog nosa. Dok je trajalo opelo, on se bavio svojom omiljenom disciplinom – držanjem konferencije za novinare ispred Srpske kuće gde je ponovo lapandao o svojim velikim uspesima, obećavao poklon od 300 knjiga iz svoje biblioteke et cetera. Trebao je znati, ili mu je neko mogao objasniti, da Crnogorcima, barem, knjiga ne fali.
Prethodne noći je, izlazeći u susret apstinencijalnoj medijskoj krizi, otišao na jednu tamošnju televiziju da priča svoje bajke i žali se na opskurne nadimke koje mu narod u Srbiji prišiva i tamo se, prvi put, susreo sa novinarom. Novinarom koji je postavljao svoja pitanja na koje je Vučić imao smušene ili nikakve odgovore. Na jedno – ono o neizručenju Sveta Marovića – je obećao da će odgovoriti „pismenim putem“ ( pazi, molim te) na šta je mirni profesionalac samo prevrnuo očima ko Zorana na Anu Brnabić.
I nije ovo prvi put da je Crna Gora očitala lekciju „predsedniku svih Srba“ , koji je to samo u glavama Marka Đurića i Aleksandra Vulina. Desilo mu se to i početkom godine kada je, u zaletu litija, nameravao tamo da skokne na Badnje veče ali je njegova „ložnjava“ i „lažnjava“ badnjaka neslavno propala, jer mu je jasno poručeno da bi ga narod u Pljevljima, gde je nameravao da ide, izviždao i da mu je bolje da ne dolazi. Tada je njegov „curik“ medijski pravdan „nemešanjem u unutrašnje stvari suverene države“, ali da je on tamo mogao proći sa dvadesetak „esenes“ autobusa sa dežurnim i plaćenim tapšačima i slaviteljima lika i dela, „mešanje“ mu ne bi bio problem.
Biće zanimljivo narednih dana gledati medijsku kontrolu štete koju je Vučić pretrpeo ovog vikenda u Podgorici i na koji će način Krstić & company tu katastrofu prešminkati u neviđeni uspeh i pobedu. U svakom slučaju, Vučić je „popio“ rečitu lekciju ali jeproblem što on iz nje neće izvući nikakvu pouku, već će nastaviti da živi u imaginarijumu i simulakrumu svoje veličine sazidanom pikselima televizijske propagandne mašinerije. Dok jednog dana neko ne „okvasi“ koaksijalne kablove i ugasi reflektore i kamere. Neće biti prijatan taj mrak.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare