Šta god da čovek kaže o ovdašnjoj opoziciji so je na ranu ali ako oni uporno skidaju flastere i otvaraju posekotine zašto bismo onda mi štedeli na soli. Naime, ne zna se da li su tužniji i neubedljiviji kad se okupljaju i ujedinjuju ili kad se razilaze i razjedinjuju. A dinamit koji im je sve ove godine Vučić poturao pod temelje više ne može biti ni alibi ni opravdanje za njihova lutanja, promašaje, autogolove, dezorganizovanost i međusobna podmetanja. Ovaj im jeste montirao paklene naprave ali su često sami pripaljivali fitilj.
Bljuvotine (pre svega, na račun porodičnog porekla) koje je o Vuku Jeremiću u neformalnim razgovorima iznosio dojučerašnji potpredsednik njegove stranke Nikola Jovanović – a koje je Vučićeva tabloidna mašinerija dočekala raširenih naslovnih strana kao dar sa opozicionog neba – nisu samo pitanje manjka dobrog ukusa, već teške moralne zakržljalosti kao i političke pa i ljudske pokvarenosti. Legitimno je ne slagati se, sukobiti, napustiti pa, na kraju, čak i „preoteti“ partiju, ali na onakav način „olakšati“ se po čoveku kome si bio najbliži saradnik – ispostavlja se i neki vajni prijatelj – mera je dna koje je i za politiku preduboko i suviše mračno. I ako su tačne glasine da će Jovanović preći u Stranku slobode i pravde, legitimno je zapitati se o motivima, pa i mazohizmu, Dragana Đilasa da u svoje redove preuzme takvog čoveka. Još suštinskije – kako će to, posle svega, sutra sarađivati Nikola Jovanović i Vuk Jeremić u okviru najnovije opozicione grupacije zvane Ujedinjena opozicija Srbije?
S druge strane, već duže vreme tinja sukob u „kokošinjcu“ takozvanog demokratskog korpusa gde se, u ulozi prpošnih pevaca, prepucavaju Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke i Zoran Lutovac, prvi čovek Demokratske stranke, a povod je različito viđenje ujedinjavanja ovih partija koje je čak bilo i ozvaničeno negde sredinom maja prošle godine. Ako se ovako ne razumeju oko ujedinjavanja, kako li bi tek sve izgledalo da se razilaze.
Lutovac to zove „ujedinjenjem u DS“, Tadić „integracijom tri stranke“ (uz njih je tu i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića), prebacujući lideru DS-a da brka stvari i da se ne razume „ni u moral, ni u politiku, ni u elementarnu logiku“. U međuvremenu, na najnoviju Tadićevu opasku kako je ujedinjenje/integracija prekinuto iz Lutovčevog straha za lidersku funkciju, ovaj je odgovorio da se Tadić meša u unutrašnje stvari DS-a i da od sada može da pravi samo veliku SDS. Naizgled, visoka i nerešiva matematika, u suštini vrlo prosta stvar.
Kao nekome ko se pomalo razume u politiku, solidno u logiku, a, usuđujem se reći, ponajviše u moral, imam pitanja za gospodu Tadića i Lutovca.
Prvo za gospodina Tadića. Da li se DS otcepio od Socijaldemokratske stranke ili je stvar bila obrnuta i šta znači integracija SA Demokratskom strankom ako nije ponovno ujedinjenje demokrata U Demokratsku stranku? I što se uopšte krečilo ako to nije bio cilj? Demokratski opredeljeno glasačko telo je očekivalo upravo jedinstvenu i jaku Demokratsku stranku a ne neko fantazmagorijsko „troglavo čudovište“. Naravno da to podrazumeva utapanje SDS-a i ZZS-a u DS, a kako drugačije? Valjda je ona izvorište, „prva po starini“ i kao takva ima pravo preimućstva. Tadić, očigledno, upravo preko toga nije mogao da pređe. Ispada da je pokušao ekvilibristiku davno formulisanu krilaticom koja nije baš za citiranje u medijima, a tiče se one bezobrazne radnje koja bi da se radi bez kontakta. To ne biva.
Za gospodina Lutovca. Ako mu nije stalo do liderske funkcije zašto nije predložio da sva trojica „ujedinitelja“ žrtvuju sebe zarad nekog četvrtog imena na čelu nove Demokratske stranke? Ili, pak, što nisu Lutovac i Tadić za to mesto predložili i podržali gospodina Zelenovića kao „najmlađeg brata“ i najmanje potrošenog i perspektivnog političara koji je u ovo nedoba, imao, barem na lokalu, bolje rezultate od njih?
Ovako, iako to obojica kategorički demantuju, sve liči da je zapelo baš oko toga ko bi bio predsednik te nove Demokratske stranke i da se nekako moglo da i jedan i drugi predsedavaju ne bi se ni postavljalo pitanje jel’ bio monolog ili recitacija, to jest ujedinjenje ili integracija. Dakle, opet dolazimo na teren liderskih sujeta zbog kojih je mnogo puta, pa i sada, žrtvovan vo za kilo mesa a jedna poželjna, ispravna i politički opravdana ideja ostala samo na pokušaju i evoluirala u klicu novih razdora. Profitirao je opet Vučić, a vi se preračunavajte ko je koliko izgubio.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare