Neki dan se direktorka psihijatrijske klinike „Laza Lazarević“ čudila zašto se još na televizijama emituju rijalitiji, misleći na one opskurne programe u kojima se neki svati, skupljeni s koca i konopca, zevzeče, dosađuju, svađaju, pakoste jedni drugima, opijaju se i kopuliraju. Ne znam čemu se čudi uvažena doktorka?
Bar njoj, kojoj su bolesti duše u opisu struke, trebalo bi da je jasno kako su „farme“ i „zadruge“ samo mali (izolovani) segment opšteg ludila koje nam se potura kao normalnost, a njegovi promoteri se trude da ono bude podrazumevajuće i opšteprihvaćeno. Pravi rijaliti se odigrava van improvizovanih studija, svedočimo mu svakodnevno, što u direktnim televizijskim prenosima što u beskonačnim reprizama i polako se dovodi do apsurda koji istovremeno izaziva i suze i smeh.
Šta je, ako nije rijaliti, performans vlasnika jedne televizije koji sebe promoviše kao projektanta sistema „antikovid“ dekontaminacije i lično ga demonstrira na jednom od svojih zaposlenih, a koronu izbacuje podrigivanjem. Kad ga je baš krenulo, ponudio je i krajnje naučni pristup po kome lek od korone „ne treba tražiti u hemiji nego u frekfentnom nizu“? Pa kaže naučnik: „Ako bi mi dali pločicu sa koronom, mogao bih u real time-u da pod mikroskopom pronađem frek pucanja opne korone u plućima, pomoću oscilatora sa izmenljivim frekfencijama…“ Šta čekate, epidemiolozi i infektolozi, dajte tu pločicu pa da uživo gledamo sudnji čas prokletog virusa.
Šta su, ako nisu najcrnji rijaliti, svakodnevni nastupi predsednika države , bilo da je na konferenciji za štampu, bilo da se zahvaljuje „bratu Siju“, bilo da telefonom zove pacijente, bilo da se obraća iz nekakvog magacina okružen kartonskim kutijama, velikodušno deli milione evra iz televizijskog studija ili lično uručuje respiratore, objašnjavajući kako se u samo jednom potezu onaj transportni može pretvoriti u klinički?
Šta je, ako ne rijaliti, kad predsednica Vlade maše fotografijom predsednikove dece sa kesama u rukama kako volontiraju, pozivajući da napadaju nju, a ne njih „da skinem makar deo tereta“?
Šta su ako ne rijaliti, dočeci aviona sa humanitarnom pomoći na beogradskom aerodromu gde vam donose maske, a vi ih dobročiniteljima skidate da bi jeli hleb i so?
Šta je, ako nije rijaliti, kada pustiš televizijsku kameru na odeljenje Infektivne klinike da švenkuju po izmučenim licima teških pacijenata, koje posle prepoznaje užasnuta rodbina? Ili ih dozirano dovedete u Klinički centar Vojvodine da biste uterali u laž novinarku, koju ste uhapsili što je prenela svedočenja zaposlenih o realnom stanju u bolnici.
Šta je, ako ne najcrnji i najneumesniji rijaliti, kad uoči datuma na koji je Beograd bombardovan od strane nacističke soldateske, osvetliš grad bojama nemačke zastave? Ne može se sve odbiti ni na nepojamnu glupost koje, istina, ne fali.
Spram svega ovoga, „Zadruga“ i „Parovi“ sad izgledaju kao benigna igra nesuvislih šarlatana, čiji se štetočinski efekat trenutno iscrpljuje u kršenju pravila o okupljanju više ljudi na jednom mestu. Oni koji su ih proizveli ukrali su im šou.
Pratite nas i na društvenim mrežama: