8
...Sve vam je u šaci, al zašto da se baci...
…Ma, ostavite nešto i za nas.
Naprednjaci, braćo i zemljaci
budite ortaci i smanjite taj gas!
Naprednjaci na ključnim mestima
naprednjaci u glavnim vestima
Na džinovskim plakatima u boji
kud koji mili moji, da vam ne čujem glas…
Naprednjaci su preuzeli stvar
znaju sistem i stvaraju dar-mar…
Naprednjaci sa našim curama
Naprednjaci u svim strukturama…“
Izvini, dragi Đorđe Balaševiću što ti oskrnavih pesmu i u nju prošvercovah ova „divna stvorenja“, koja su opisana na sve moguće načine, ali mi se učinilo kako bi bila šteta da ostanu i neopevane budale. Međutim, sve su prilike, da će ostati. Kao i svi mi ostali zajedno s njima, pod uslovom da nas bude.
Narodnjački treš teheranskih nota o kojem si, zapravo, pevao bio je samo folklorna predigra za dolazak ovih radikalskih Huna glaziranih krinkom modernizma, napretka i razvoja čiji će se bilans epske pohare jednog dana meriti onim uraganskim boforima.
Kamen na kamenu neće ostati ( i bukvalno, jer se i na kamenolomima zarađuju milioni), ali hoće impresivni auto-putevi i brze pruge kojima se diči vrhovni asfalter i mašinovođa poludele kompozicije da po njima tutnje teški kamioni i vagoni prepunjeni našim bakrom, zlatom, gvožđem, drvetom, automobilskim gumama, a evo sad i litijumom – mala pomoć balkanskog prijatelja Kini, Francuskoj, Nemačkoj, Americi… U jednoj traci tovari, u drugoj autobusi sa mladim ljudima sa kartom u jednom pravcu koji su sahranili svaku iluziju da će u svojoj zemlji – gde im najviši zvaničnici poturaju jeftini parizer, jeftinu paštetu i dva jaja dnevno kao meru uspeha i ekonomske stabilnosti – moći da grade budućnost. Isporučićemo i njih, kad idu sirovine nek ide i pamet.
Ah, ta divna „strateška partnerstva“, „čelična prijateljstva“ i „investicioni rejtinzi“ kojima se, na manje ili više suptilan način, učvršćuju odnosi kolonizatora i kolonizovanih, ali i autokratska vlast sa sindromom bicikliste koja bekrupulozno pedala podanike a snishodljivo i poslušno saginje glavu pred „partnerima“. Ono što je započeto u vihoru divlje privatizacije za vakta „žutih“, temeljno dovršavaju „napredni“ dok nam cela država ne pređe u vlasništvo stranog kapitala, a na našim granicama osvanu table sa natpisom „Prodato“.
PROČITAJTE JOŠ
Kosovo sa njegovim ogromnim resursima smo predali Albancima, to jest Amerikancima.
Automobilsku industriju Italijanima, duvansku industriju Amerikancima, Britancima i Japancima. Oranice, poljoprivredne kombinate i deo glavnog grada Arapima. Banke Italijanima, Nemcima, Austrijancima, Slovencima, Mađarima…Rudnike bakra i zlata i železaru Kinezima. Naftnu industriju Rusima. Aerodrom Francuzima. Avio – kompaniju, bog te pita, kome. Vodu „Koka-koli“, udžbenike Nemcima…
I evo sada se spremamo za završni udarac, finalnu rasprodaju državne srebrnine, podići ćemo rampu zloglasnoj multinacionalki da kopa litijum u Jadru, predstavljajući zločin u najavi kao „šansu veka“.
Slušajući nedelju dana obrazloženja naprednjačke većine u Skupštini o ovom projektu koji se iz kosmosa vidi kao nož u srce ove zemlje, a predstavljen je i branjen kao razvojni katapult, pitao sam se da li oni – naročito predsednica parlamenta i ministarka energetike koje su, maltene, nastupale kao „ovlašćeni“ zastupnici rudarske kompanije – zaista veruju u ono što govore ili odrađuju zadatak.
Šta god da je, nema i neće biti opravdanja kad bageri i mineri zaoru po Jadru, kad iznad korita reka niknu deponije, bile „suve“ ili „mokre“, kad nam sa pruga počnu iskakati kompozicije sa sumpornom kiselinom i kad ceo jedan region ove zemlje postane kolateralna šteta džoint venčera gramzivog kapitala i neodgovorne i korumpirane vlasti. Zato vam se, do imbecilnosti, divim na hrabrosti da nas isporučite „Rio Tintu“, trebalo je za to herca. Daj bože da ste vi u pravu, a mi ostali da grešimo, ali sve mi se čini da neće tako biti. „Nemaju njive te perspektive…“, da opet citiram Balaševića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare