Piše Ranko Pivljanin: O palati Svetog Žeksa - srpski Veliki Getsbi

Željko Mitrović, ovdašnji medijski mogul i jedan od vlasnika „srpskog sna“, očigledno poistovećen sa Ficdžeraldovim junakom, oživeo je Velikog Getsbija na istoimenoj žurci otvarajući, pre neki dan, svoju raskošnu palatu na Dedinju. Njenim šljaštećim podijumom paradirao je cvet ovdašnjeg skorojevićštva i pripadnici specifične elite čiji su prapočeci, uzdignuti pod turbo-folk geslom „koka-kola, marlboro, suzuki“ devedesetih godina prošlog veka, danas evoluirali u ljubitelje skupih vina, zabranjenih supstanci, „lambordžinija“ i „majbaha“. Vickasta kutlača istorije zagrebala je po dnu društvenog kazana izbacujući na površinu ceo jedan sloj ljubitelja lakog keša i teškog kičeraja, čija brzina bogaćenja je direktno proporcionalna opštem propadanju i siromašenju širokih slojeva koji su pretvoreni u pasivne gledaoce cirkuske predstave koju će tako okarakterisati i njeni glavni protagonisti i vlasnici šatora.

Poslušajmo stanara grandiozne palate na Topčiderskoj zvezdi čije dvorište je ukrasio maslinom starom hiljadu godina, želeći, valjda, da njenom drevnošću ublaži fasadu instant uspeha:
„Uvek me je zanimalo zašto bebe plaču kada se rode. I vi i ja smo plakali. Bebe zapravo plaču jer su zakoračile u cirkus koji se zove život. Taj cirkus sam sve vreme pokušavao da ublažim – da učinim živote malo lepšim, da pravim program koji će ljude malo da opusti. Nekada sam bio napadnut zbog toga – nekada hvaljen, a večeras radim obrnutu stvar. Želim ovo veče da pretvorim u veliki cirkus. Na prethodnom Getsbi partiju sam rekao da nas tek čeka zlatno doba i to se i desilo. Pravo zlatno doba, pre svega za nas koji živimo u Srbiji, zemlji čuda – tek je pred nama.“

Eto, sve je čovek lepo sam objasnio. Veliki cirkus, dakle. Dok je Getsbijevo vreme bilo „doba džeza“, ovo naše je kršteno kao „zlatno doba“ u kojem će konzumenti kavijara narodu preporučivati jeftini parizer, jeftinu paštetu i jeftinu zabavu. Mitrović će se javno pohvaliti kako je za njega lično specijalni rižoto spremao nekadašnji kuvar kraljice Elizabete, a sada kuvar u Beloj kući, dok će sa njegovih ekrana onaj picopevac od ministra trgovine, i sam vlasnik „zlatne kašike“, objašnjavati građanima kako se dan može preturiti sa dva jaja od po 11 dinara.

Kao supstitut za naše promašene živote tranzicijskih gubitnika velikodušno nam je ponuđena „Elita“, celodnevna mega zabava kanalizacijskog nivoa čiji protagonisti su moralne pa i fizičke nakaze, skupljene s koca i konopca da na istima žongliraju, dok njihov tvorac, kao prorok i guru „pink“ religije, lebdi iznad vode i hoda po njoj.

I zamorčići imanja u Šimanovcima i oni ispred televizijskih ekrana, imaju dobro osmišljene uloge u genijalnom biznis planu našeg Getsbija. Oni su, svako na svoj način, neimari i sponzori delirične faraonske građevine na Dedinju sa čijeg krova njen vlasnik, svestan njihove ništavnosti i sopstvene nadmoći, urinira i po jednima i po drugima.

Njegova palata uistinu postaje hram i simbol privilegovane kaste Vučićeve Srbije koja se, u maniru onih komunističkih oslobodilaca koji su posle 1945. izvršili invaziju na Dedinje, sada sama širi i gamiže po tom beogradskom brdu, grabeći placeve, zidajući vile i pribavljajući sebi ekskluzivitet nad bednim plebsom za kog je pola kile hleba, majonez i salama po „najboljoj ceni“ - puna kapa.

Ona je, istovremeno, monumentalni spomenik uzurpatorima ove zemlje i grobnica društva koje je dozvolilo da se „u potkrovlja uzdignu sutereni“ i sa tim se pomirilo. Sad samo može istima da pljune pod prozore.