Ovo sa Nebojšom Stefanovićem je dojadilo i bogu i narodu. Za „boga“ je lako, on je to rešio Nešinom rukom koja je potpisala ostavku, stavio ga je u papirnu maramicu da odstoji i kad se skori sam će da otpadne, otprilike tamo pod jesen kad bude Skupština stranke. A šta ćemo sad kad na red dođu Zlatibor Lončar, Marija Obradović, Goran Vesić i još poneko iz ešalona Vučićevih uzdanica kojima je, po raznim osnovama, istekao rok upotrebe i Gazda bi da ih se oslobodi i zameni novim šrafovima u zahuhuktalom mehanizmu partijske mašinerije, ali tako da nekako sačuva njihovu lojalnost.
Nije to baš tako jednostavno kao kad veselom Drobnjaku izbiješ loptu iz ruke ili zavališ bananu devetogodišnjem klincu, ovde iz nedara vadi opasne guje koje su do juče svojim jezicima
palacale za njegovu slavu, a sada će biti skrajnute sa glavnog puta, stavljene pod neki kamen i ako im na vreme nije povadio otrove, vrlo lako mogu da ujedu čim im se pruži prva prilika.
Istovremeno, to leglo se omasovljava i koliku god otpremninu da dobiju, u njima raste nezadovoljstvo, jed, žeđ za osvetom, jednom rečju postaju opasni protivnici. Pa, Vesić da je mogao
on bi na Glavnom odboru na suvo obrijao novopridošlu naprednjačku zvezdu – jedini je glasao protiv Šapićevog izbora za potpredsednika stranke. Sad zamislite Vesića koji se Vučiću ne bi usprotivio, niti nešto njegovo porekao, ni sa revolverskom cevi prislonjenom na čelo kako se joguni, dok ovaj slavodobitno diže ruku bivšeg vaterpoliste koji, uzgred, i ne sluti da se u tom hirotonisanju zameće klica i njegovog budućeg kraja.
Nije to bila Vesićeva hrabrost, to su bili zavist, mržnja, bes i slutnja skorašnje odbačenosti. Taj njegov refleks prostrujao je kroz mnoge glave i udove u Kombank dvorani, svi se oni preračunavaju i procenjuju čvrstinu alke koja ih ostavlja na toj trakalici čiji početak i kraj u svojim rukama drži samo jedan čovek. Dok su aplaudirali na pomen Stefanovićeve ostavke bili su svesni da tapšu i sopstvenoj nepostojanosti i privremenosti i užas tog saznanja ih je paralisao i oduzimao dah, ali se nije imalo kud. Ostao je samo ponor neizvesnosti i čekanje da se i njihovo ime zavrti na partijskom ringišpilu iz čije korpe se izleće obično kad je pri samom vrhu. E sad zamislite dužinu tog degažiranja i bol pri padu.
Dakle, dok sa jedne strane u stranku usisava dojučerašnje satelite i pokrete građana po gradovima čiji su lideri na svoje ime i rad dobijali lokalne izbore, Vučić istovremeno iz stranke odstranjuje dugogodišnje legionare, posednike i čuvare mračnih tajni njegovog režima koji u svojim bisagama nose autentične materijale za pisanje budućih optužnica. Vučić jedno vreme može da drži te bisage zakatančenim, ali se neki ključ uvek zagubi a katanac popusti i dojučerašnji odani članovi Familije i čuvari patronovih leđa se odjednom mogu izmetnuti u nezgodne svedoke i osvetnike, spremne da progovore ono što ne treba i da pokažu ono što se nikako ne bi smelo videti. Uz adekvatne garancije nekih budućih gazda.
Nije problem, kad su u pitanju jedno ili dvoje takvih, ali kad broj prognanih, odbačenih i prezrenih počne da raste onda se stvara kritična masa opasnih oponenata i ma koliko važila ona
mudrost, koja se najviše vezuje za politiku, kako vrana vrani oči ne vadi, uvek se nađe neka koja bi da kljucne, a onda njenim primerom kreće čitavo jato. Nije Vučić nikakav Prometej, ali
jeste se drznuo da mazne vatru sa Olimpa ( i još ponešto usput) i deo plamičaka je predao ljudima koje je pravio od gline i ostalih nepostojanih materijala, tako da bi se, ukoliko nastavi da
ih ovako okuplja i grupiše, njegova utroba mogla naći na milost i nemilost orlušina koji su se ispilili iz zajedničkog gnezda.
Ovi novi koje okuplja su tek na putu dokazivanja, verni i bezopasni, ovi iskusni koji su osetili čari vlasti i na istu se primili, a on im je izmiče, u sebi nose zversku osvetoljubivost, jer, ma kolike izlive nežnosti slali prema vođi, većina njih to radi iz lične koristi i u svaki frenetični aplauz ili snishodljivi pogled ukalkulisan je neki benefit. Kad nestane privilegija, prestaje i ljubav.
Postavlja se pitanje zašto Vučić to radi i zar mu ne bi bilo sigurnije i lakše da sve te aždaje i dalje drži vezane funkcijama i sinekurama, nego da rizikuje njihovim odstranjivanjem. Zato što je to prokletstvo politike i onoga ko svu vlast prigrabi u svoje ruke. Kolike god bile velike te šake, vlast hoće kroz njih da procuri a to prvo osete i hoće da iskoriste strvoderi koji su ti uz skute. Vučić je u poziciji da bira između dva rizika: da ih ostavi i čeka nož u leđa ili da ih odbaci. Odlučio se na ovo drugo, valjda računajući da će ih lakše kontrolisati preko alavih zahteva i izdašne kase ( a bogami i pretnji – zna on da kaže kako sve može da ih pohapsi) , nego da im zauzdava ambicije. Videćemo da li je šahista napravio previd žrtvujući krupne figure a gurajući napred pione. Ionako je to njihova zabava, nama ostaje samo da čekamo kad će pasti zastavica.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare