Piše Ranko Pivljanin: Nemojte nas braniti, molim vas

Vidim, vlada Ane Brnabić se ponovo zauzima za moju bezbednost, javila se da pripomogne i Zagorka Dolovac, tu je i resorna ministarka Maja Gojković, pa reko da dragoj Vladi, pripadajućoj joj predsednici, uvaženoj državnoj tužiteljki i još uvaženijoj gospođi ministarki zahvalim na brizi i poručim da me (nas) više ne brane, ako za Boga znaju. Boli glava od tolike brige i osećajnosti, a i kuće znaju da nam izgore.

Naime, ovih dana je formirana nekakva, nemam pojma koja po redu, Komisija koja je formirala – takođe ne znam koje telo te vrste po redu – Radnu grupu za bezbednost novinara, a tim povodom je i gospođa Brnabić sastančila sa predstavnicima novinarskih udruženja. Ako šta nisam preskočio, nad mojom i bezbednošću mojih kolega, bez ove najnovije radne grupe, već brine Komisija za istraživanje ubistva novinara, Stalna grupa za bezbednost novinara i još jedna Grupa za bezbednost pri kancelariji Zaštitnika građana. Grupnjak, moglo bi se reći iliti dobiše beli medvedi nelojalnu konkurenciju u nama novinarima. Još kad se tome doda i nalog republičke javne tužiteljke da se njeni tužioci prioritetno bave bezbednošću novinara, ostaje nam samo da nakrivimo kapu i pevamo koliko nas grlo nosi. A šta da pevamo? Pa, valjda, ode vlasti koja se polomi da nas zaštiti, brinući o svakoj vlati naše kose na glavi.

Pitate se, otkud tolika briga i benevolencija kod brižnih predstavnika vlasti spram života i zdravlja sedme sile kojoj je u funkciji posla da im zagorčava život i pred javnost iznosi njihove marifetluke, lopovluke, malverzacije, sukobe interesa, puteve novca i putiće moći?

Odgovor je jednostavan: pa da to više ne rade, nego da se pretvore u šaltere za prijem naručenih pitanja ili unapred spremljenih odgovora; da slave i ovekovečuju grandiozne poduhvate vlasti i vladara; da se ne iščuđavaju kako je moguće da sin, ministar policije, prodaje ocu trgovcu rashodovano oružje MUP-a ( a firma to ne plati, nego dug prebije uvaljivanjem policiji džipova neke esenesovske firme); da ne istražuju solventnost tetke ministrove žene koja mu daje pare za stan; da se ne pitaju gde su dva minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu; da ne prave heroja od Aleksandra Obradovića iz „Krušika“već da ga ocrne kao lažova; da zaborave ko je i zašto „vozao“ onaj zlosrećni helikopter po teškoj beogradskoj magluštini dok se nije survao i sa sobom odneo sedam života; da ne podsećaju na „Kristalnu noć“ u beogradskoj Savamali i da ne prekorevaju Vesićeve novogodišnje rasvete – keep distance from „Keep light“; da ne traže one koji umiru zato što im prenapregnuti zdravstveni sistem više ne može pomoći, već da slikaju predsednika dok objašnjava lekarima kako se koriste respiratori i pušta u pogon „svemirske brodove“ od kovid bolnica koje posle sabotiraju zli đilasovci paleći upaljačima električne sklopke i bušeći vodovodne cevi; da ne prenose onu dokonu Mariniku Tepić koja okolo skida pozlatu sa zidina zlatnog doba već da je žigošu kao neprijatelja i izdajnika; da se ne pitaju što protiv onog tajkuna Đilasa konačno ne iznesu neki dokaz o njegovim nepodopštinama, već da pišu članke pod zajedničkim naslovom „ Ukrao 619 miliona evra“; da se ne sprdaju sa „esenesevskim“ mladim lavovima koji riču i buču po Skupštini, slaveći Njega, nego da omladinu kore Lavom Pajkićem i ostalim Kebarama… i tako dalje i tako bliže.

Zato oni nas uzimaju u zaštitu, kao što su rešili da uzmu i sebe i pokušavaju da u Krivični zakonik uguraju krivično delo koje će se inkriminisati kao "Napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice predstavnika najviših državnih funkcionera". Pa ti onda, majčin sine, pod zaštitom silnih Grupa za tvoju bezbednost, udari ako smeš na „psihički integritet i spokojstvo“, primera radi, premijerkinog brata čija firma tako lepo posluje sa
državom, pročačkaj koje su to stručne kvalifikacije preporučile onog Grčića za direktora – prvo „Kolubare“, pa onda i EPS-a – ili,ne daj bože, fotkaj predsednikovog sina u sumnjivom društvu na stadionskim ložama i tribinama.

To što je pomenuta inicijativa, inače potekla od nekakvog fantomskog udruženja („Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost“), teška pravna besmislica, sporna po svemu, osim po motivu – daj da se dodvorimo Vođi i krivičnom pretnjom zaštititimo Lik i Delo, kako njegov, tako i njegovih iznoguda – ne znači da je oni ne bi slatko usvojili ili da neće, ako im se tako nešto dozvoli. A onda će formirati još jednu Komisiju i peto Radno telo za bezbednost novinara koji će tada biti sto posto bezbedni, jer neće smeti ni da pisnu, akamoli da napišu nešto što se kosi sa Važećim Mišljenjem, jer će im za vratom visiti petogodišnja robija koja je predviđena kao ekvivalent narušenog „integriteta i spokojstva“.

Zato se grohotom smejem na ovo najnoviju ujdurmu zvanu „zaštita novinara“ i koristim priliku da još jednom zamolim našu vrlu vlast: nemojte da nas branite. Vi radite svoj posao, mi ćemo naš, a valjda će jednog dana neka ozbiljna Skupština, neke ozbiljne države Srbije formirati ozbiljnu Komisiju i pripadajuća joj ozbiljna Radna tela koja će – konobarskim rečnikom kazano – podvući crtu i reći: da vidimo šta smo to ovde imali. A zakoni, po kojima će neki, takođe ozbiljni, pravosudni organi razmotriti taj račun, već postoje.