61
„Pozdrav svim dobrim ljudima... Ja sam Albanac sa Kosova i želeo bih da poručim srpskome narodu da nama treba pomirenje, da se družimo kao nekada, da popijemo po koju, kako vi Srbi kažete „da ukrstimo“. Za pomirenje dovoljno je jedno Da, a isto za sukobe dovoljno je jedno Da...Ja sam, a mislim i većina u Srbiji, a i na Kosovu za ovo Da za pomirenje... Još jednom veliki pozdrav.“
Ovo je komentar koji je u petak ostavio ispod moje kolumne na našem portalu Nova.rs Albanac sa Kosova i pravim presedan objavljujući ga, jer sam ubeđen da vrednost ovih reči nadilazi sve dogovore i dijaloge, briselske i ine sporazume, predloge i velike priče na temu albansko-srpskog viševekovnog ćorsokaka koji se završio krvavim ratom i nastavlja ovom dvadesetogodišnjom agonijom.
Nije ovo jeftina patetika, već sušta istina i jedini put do istinskog razumevanja, pa i pomirenja između ova dva naroda čiji konflikt decenijama truje Balkan, a Srbe i Albance drži kao taoce njihove mržnje i nepoverenja. Sve ostalo je ili laž ili pevara ili obmana.
Naime, samo srpski i albanski narod i njihovi autentični predstavnici, bez krvi na rukama i mračnog nacionalističkog bagaža u glavama, mogu međusobno u direktnom i iskrenom razgovoru, bez pomoći „prijatelja“, pomeriti stvar sa mrtve tačke. Do sada su, mahom, pregovarali kriminalci sa obe strane uz posredovanje i sufliranje belosvetskih kriminalaca u lister odelima koji samo glume da im je stalo do dogovora a, tvrd vam stojim, kada bi se i obris nekog zdravog sporazuma pomolio sve bi uradili da to razvale i ožive sukob.
I ovi poslednji, besmisleni incidenti, koji su podigli temperaturu i u blokadi 13 dana držali administrativne prelaze nisu ništa drugo nego veštačko pravljenje tenzija, pokazivanje nekakvih mišića, pretnje praznom puškom puškom s naše i praznom glavom sa one druge strane, uz asistenciju „prijatelja“ i „pokrovitelja“ koji su tu upravo zato da stvari slučajno ne bi krenule ka kakvom suvislom rešenju. Albance su huškali njihovi prekookeanski „sponzori“ da se ne uljuljka srpski rezervat na Severu i da Kurti malo nabilduje rejting, Vučić je odovud „marširao“ sa ruskim ambasadorom ( koji glumi zaštitnika, a suštinski ga je baš briga i za Kosovo i za Srbe van partikularnog interesa Rusije u toj igri), paradirajući „migovima“ za unutrašnju upotrebu i na radost Vulina. Onda su se i jalovi Evropljani setili da je to njihovo dvorište pa su se rastrčali da kao „smire“ stvari.
Za to vreme tamo na tom Jarinju i Brnjaku čamili su oni kojih se ova igra najviše ticala, gledali kako im truli roba u kamionima ili su, tegleći kofere, kese i torbe pešačili tom zabiti ojunačeni vašarskim sletom naših aviona. ( BTW, a koga smo to mi mogli ili trebalo da bombardujemo? Albance? Trideset policijskih specijalaca? Kfor? NATO? Srbe? Ne, bila je to samo promocija „borbene gotovosti“ u cilju junačenja tzv. Vrhovnog komandanta, infantilna igrarija dečaka kome su ironija sudbine i komični usud istorije dali u ruke mogućnost da se zabavlja opasnim igračkama, ne bi li i tako nadoknadio hronični nedostatak samopouzdanja i bazične nesigurnosti. Najveći deo njegovih poteza i naših nesreća upravo proističe iz te uskraćenosti i pokušaja da se prikaže jačim i važnijim nego što jeste.)
I onda su i jedna i druga strana proglasili nekakve pobede. Kakve pobede, ako se ne računa ona nad zdravim razumom, krhkim mirom i interesom običnih ljudi koji su korišćeni kao zamorčići i olovni vojnici besmislene blokade. Evo, koliko prosečnih građana Srbije uopšte zna o kakvim se to tablicama radi, sa kojim se to tablicama ne može na Kosovo, a sa kojim ne sme u Srbiju i kako će to sad odjednom sve rešiti neki „smokvin list“ belog stikera preko vajnih grbova? Zato znaju itekako ljudi koji tamo žive, jer im to komplikuje i onako komplikovane živote, ali opet dozvoljavaju da budu uvučeni u igre na sopstvenu štetu i za tuđu korist, umesto da „ukrste“ sa komšijama tu čašu rakije i lulu mira i kažu ono Da iskrenom pomirenju koje pominje čovek sa Kosova. Lako je reći, bojim se samo da im to ne bi dali oni koji fenomenalno žive od „brige“ za Srbe i Albance i nisu Srbi i Albanci toliki dušmani jedni drugima koliko im pomažu da to budu njihovi „osvedočeni prijatelji“. Svejedno, živeo albanski prijatelju, bar nas dvojica možemo da se ne mrzimo.
Zauvar je!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
