Piše Nikola M. Jovanović: Režimski glib

Toliko očigledne da na zdravorazumska pitanja novinarke britanske televizije Skaj njuz ambasador Srbije u Britaniji Goran Aleksić počinje da zamuckuje i neuverljivo pokušava da demantuje upotrebu protivzakonitog oružja, što je video ceo svet.

Poput priče o gaženju ljudi automobilima na protestima i pravdanja da se ljudima uskraćuje pravo na kretanje, prvo se tvrdi da oružja nema, a sada da nije korišćeno na demonstrantima.

Laži režima ne funkcionišu zato što je razoružano Vučićevo najjače oruže – propagandna mašinerija. Samo najtvrdokorniji naprednjaci nisu shvatili da ih vlast sa tih stranica i TV stanica neprekidno truje neistinama, teorijama zavere, a oni više ne čine tvrdo jezgro naprednjaka. Tvrdo jezgro su ljudi koji su se omastili pored kazana vlasti, neki imaju milione, neki pozicije koje ne žele da izgube i imaju svoje ekipe koje su tu da to osiguraju.

Problem za Vučićev režim je što više ni huligani ne rade posao. Građani su ustali i traže odgovore na pitanja na zborovima ispred opština širom Srbije i ne dozvoljavaju da ih neko „farba“. Gađanjem jajima iskazuju nezadovoljstvo prema funkcionerima koji su mislili da ignorisanje može da prođe.

Dok tužilaštvo neuspešno pokušava da sprovede diktat režima i proglasi demonstrante za veću opasnost od batinaških falangi režima, i na tribinama se menja situacija. Na utakmici Evrolige, dobar deo „zvezdaša“ skandirao je „ko ne skače taj je ćaci“. Ima različitih tumačenja, da je to započeo zvanični „kop“ koji je povezan sa vlašću da bi balansirao tragikomičnim skandiranjem „ko ne skače taj je plenum“ (!?), drugi da je skandiranje o „ćacijima“ došlo iz redova navijača koji nemaju veze sa režimom, te da je „uprava“ tribine to morala da prihvati i da pokuša da se opere skandiranjima upućenim Zeleno-levom frontu, „Proglasu“…

U svakom slučaju, promena balansa je registrovana na Vučićevoj voljenoj tribini u koju je polagao nade i kojoj se okreće kada treba upotrebiti silu. Sada kada mu policija i vojska otkazuju poslušnost i neće da batinaju narod, ne može da računa ni na huligane. Podelu na tribini primećuju i službe koje njima upravljaju. Da li će BIA i VBA biti verne Vučiću kad vide raspoloženje među građanima ili se već pripremaju za njegov silazak sa vlasti sa spremnim folderima sa podacima o aferama koji su nedostajali – dva minuta snimka nesreće kod rampe kod Doljevca, ko je odgovoran za pad helikoptera ili za slučlaj rušenja u Savamali?

Kad se bliže pogleda, vlast je konstantno ovih 13 godina koristila zvuk kao svoje najjače oružje. Bilo da je reč o nepodnošljivoj kakofoniji kojoj su pribegavali u retkim direktnim sučeljavanjima sa protivnicima, bilo da su režimski mediji ispaljivali bujicu uvreda na račun onih koji drugačije misle ili da su fizički pokušavali da izazovu strah među demonstrantima.

Sve to više ne „pali“. Sada se čuje zvuk puštaljki i vuvuzela koji donosi zahtev da se za politiku koja se sprovodi odgovara. Ne može da se suzbije i verujem da se nenadležnoj instituciji takav zvuk uvukao u uvo poput tek uključenog alarma koji upozorava da je opstanak na vlasti doveden u pitanje.

Dok predsedniku odzvanjaju vuvuzele i pištaljke u ušima, deo javnosti je nezadovoljan i očekuje da se jače „pumpa“. Imam više poverenja u procenu i strpljenje studenata koje je bilo ključno za izbegavanje nasilja 15. marta. Pritisak na režim tera isti da svakodnevno pravi greške, a „dopumpavanje“ bi bilo nepotrebno i štetno ako bi bilo veštački stvarano, a za cilj imalo da ispliva jasna alternativa režimu.

Pumpa se, što bi rekao profesor Bakić, „dinsta se“, pošira i pohuje. Režimski glib je dubok i on se u njemu sve teže kreće. Ne ide se sporo, nego metodično i svaka žurba značila bi greške koje bi režim iskoristio za još jednu kupovinu vremena.