Piše Miodrag Majić: Bio si saučesnik naših života

Kolumne 20. feb. 202112:3223 komentara
Podeli:
Foto:Zoran Lončarević

Malo je onoga što bi uljudan čovek smeo da napiše kada umre neko kao Đole Balašević. Posezati za rečima nakon čarobnjaka kome su „reči bile igračke koje se cakle u glavi kao oni šareni staklćci kaleidoskopa” nezahvalna je rabota. Pa ipak, kao retko kada u sličnim prilikama, osećam potrebu da prenebregnem oprez i da skrušeno napišem koju reč o smrti koja me je, kao retko koja druga, pogodila.

Jer, Đole je bio toliki deo mog i života većine ljudi koje još uvek zovem dragim, da osećam da bi ćutanje bilo neprirodnije od moguće nesmotrenosti. Pored toga, verujem da bi me, kada se ponovo sretnemo, mnogi prosedi ispisnici, proćelavi rokeri sa kojim sam zajedno rabio njegove stihove, ispod oka pogledali kada i u njihovo ime ne bih zapalio barem tu jednu lojanicu.

Počev od singlice sa “Nekim novim klincima”, čijim tada nedokučivim smislom su nas roditelji opominjali, preko novogodišnjih dočeka i festivala u kojima je bos i u šljampavoj majici razbijao stereotipe socijalističkog glamura, pa sve do kasnijih godina kada sam se i sam hvatao gitare, njegova poetika, etika i estetika subverzivno su se utiskivale u nas. Teško mi je da zamislim ijedan rođendan, ekskurziju, ijednu kafansku svirku koji se u sitne sate nisu završavali „Slovenskom”, „Cirkusom” ili „Ćaletovom pesmom”. Teško mi je da se setim ijednog ozbiljnijeg razgovora u kojem neki Đoletov citat nije pronalazio svoje mesto. Iako sam možda više voleo Bitlse i Vejtsa, iako sam muzički sazrevao uz Leb i Sol, Krusejderse i Toto, znam da su mi, kada sam i sâm zabavljao druge, kada sam se zaljubljivao i tugovao, bio oprhvan nostalgijom ili padao u dert, baš pesme Panonskog mornara najviše ležale i da sam se uvek trudio da rif što pre dovučem do njih…

PROČITAJTE JOŠ

Siguran sam da bismo mnogo teže preživeli devedesete da nismo znali da pred kraj godine postoji taj koncert na kojem ćemo pokazati malo prkosa, malo pljeskati sopstvenom nepristajanju i nesreći, malo se ogrejati o Đoletov i naš otpor. Učinio je da verujemo da i mi koji smo se vratili nismo toliko pogrešili i da je moguće promeniti zatucanosti, nacionalizme, biti glasniji od narodnjaka… Uspeo je da nas uveri da ćemo zajedno videti leđa tuđem veku i na kraju, umesto himne na trgovima, zapevati „Živeti slobodno!” Jednostavno, sve ove godine, zapravo čitav naš život, povremeno je bilo dovoljno znati da postoji Đole i time neko ko će uspeti da kaže sve ono što bismo i sami rekli kada bismo umeli tako dobro kao što to ume on.

I na kraju, nikada neću zaboraviti jednu rusku zimu, jedno moskovsko bespuće u kojem kum i ja, promrzli i obeznađeni, prtimo duboki celac i daleko od uništenog doma iz kojeg dopiru zastrašujuće vesti, plačemo slušajući „Čoveka sa mesecom u očima.”

„Ne znaš ti šta znači ubiti grad,

ne znaš ti bauke kaljavih rovova.

Ne znaš ti šta znači spavati sad,

čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!”

Bio si saučesnik i svedok naših života, tako veselo započetih i tako grubo otrežnjenih. Ostaćeš jedna od poslednjih neporušenih vertikala ove generacije.

Počivaj u miru i hvala ti, mornaru!

Komentari

Vaš komentar