Vest o Zdravku Ponošu kao predsedničkom kandidatu opozicije izazvala je u meni reakciju: „Dobro“. Ne bih se bunila da do kraja svog veka imam ovakve reakcije na vesti o osobama koje pretenduju da preuzmu državničke obaveze. Ne želim da mi skače pritisak, kao što bi se to sigurno desilo da smo dobili kandidata kom je glavni problem „LGBT okupacija“. Ne želim ni leptiriće u stomaku zbog politike. Ne treba mi na glasačkom listiću neko koga ljudi imaju potrebu da grle na ulici zbog neverovatne harizme i spektakularnog javnog nastupa – ne bira se predstavnik Srbije na Evroviziji. U ovom trenutku, zadovoljiće me mogućnost da glasam za (za početak) zaustavljanje kolektivnog ludila. Previše je rusvaja koji mora da se počisti da bi političke ideje došle na red.

Priznajem, kriterijumi su mi trenutno vrlo niski. Posle odsečenih glava na televiziji, nerešenih ubistava kojima se izgleda efikasnije bave mediji nego policija, Jovanjice, Krušika i telenovele Hrkalović, valjda u ovoj magli od smoga ne mogu više da razaznam ni sopstvene političke potrebe. Ko će me kriviti?

Živimo sedamnaestu sezonu ofucane triler serije. Scenaristi više ne znaju šta će, odavno se niko ne šokira, ali su pare valjda suviše dobre pa recikliraju stare fore. „Helikopter“ koji je u trećoj sezoni bio simbol pogibije pilota i jedne bebe, u dvanaestoj postaje deo krilatice koja označava podelu para svim građanima, jer nam je baš super. „Bager“, nekad memorabilija osvajanja demokratije, u šesnaestoj sezoni gazi ljude dok protestuju za čist vazduh, da bi vrlo brzo goreo zbog nečije nesposobnosti. „Voz“, koji je u desetoj sezoni prevozio ikone i kulturno nasleđe na Kosovo, ubrzao se i avanzovao u improvizovani TV studio za intervjuisanje predsednika, koji uglavnom priča o svojim sukobljenim osećanjima. Za to vreme, Vesić u troli ispada najnormalniji (!!!) od svih aktera dok objašnjava Jeleni Karleuši istoriju Beograda. Ukratko, ponestaje nam prevoznih sredstava za obesmišljavanje, a i živaca.

Za početak, mislim da je sasvim dobro da nam svima reakcija na predlog kandidata opozicije ovom ludilu i besmislu bude „Dobro“. Ne trebaju nam podmornice, mlaznjaci, rakete ni rikše koje će parirati cirkusu koji nam svima melje moždane kore već celu deceniju. Neka nova opoziciona buka, koja bi nadglasala ovu režimsku, raznela bi ovo malo razuma koje nam je ostalo. Isto tako, novi politički akter koji bi imao za cilj da „osvaja srce naroda“ i bio spreman da se zbog njega ljudi svađaju tokom porodičnog ručka, bi nam zaista bio previše. Čak i da „hoće da koristi loša propagandna sredstva zarad oporavka društva“, sve što bih mogla da kažem na to je – nemojte ljudi ko boga vas molim.

Ko god ima nedoumice o stanju svesti koje dominira ulicama, može slobodno da se provoza Beogradom u špicu. Leteći automobili nikad nisu stigli, ali naplata za sve budalaštine jeste. Ne morate imati doktorat da biste zaključili da smo kao društvo na ivici pucanja usled nagomilanog besa. I to ne treba da nas čudi. Svaki lek postane otrov kada se koristi previše. Očito, to važi i za političku propagandu. Donekle, propaganda može održavati politički život neadekvatnih ljudi, ali u preteranoj dozi upropasti kompletan politički kapacitet celog društva. Za početak, moramo se očistiti od propagantnih otrova, da bismo uopšte govorili o rehabilitaciji.

„Dobro“ je u ovom trenutku više nego „fenomenalno“.

BONUS VIDEO: Podcast Snaga Uma Boris Tadić

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.