4
U svom odraslom dobu razlikujem dve ključne faze sazrevanja. Prva je obuhvatala spoznaju da sam, htela to ili ne, ipak ja središte svog sveta, da nije važno šta drugi planiraju za mene, šta očekuju, šta misle da bi ja trebalo da radim, ni šta obećavaju. Na kraju dana ja sam tu sama sa sobom i za sebe. Ako svoj život ne prilagodim sebi, to niko drugi neće uraditi za mene. Bar ne kako valja. Život pre i posle ovog saznanja dosta je drugačiji, mogao bi se podeliti na dve male ere, obe bitne i neophodne.
Druga epoha je bila poput sledećeg nivoa igrice – nastupila je onda kad sam shvatila da iako jesam centar svog sveta, nisam jedina na svetu. Svet je pun najrazličitijih živih bića koji su centri svojih svetova, i to nije moj problem, već naprotiv, da je to lepota sveta. U praksi to izgleda tako što prestaneš da izgovaraš ili uzimaš u obzir misli koje počinju uvodom „Ne razumem kako neko može da…“. Znatno sam se oslobodila kad sam shvatila da ne moram sve da razumem. Ne moraju svi ljudi da budu po mojoj meri. Ne moraju svi da imaju ukus s kojim mogu da se poistovetim. Ne mora svima da bude zanimljivo isto što i meni, naprotiv.
Povezane vesti:
Društvene mreže, ti mehanizmi za privlačenje ljudske pažnje u cilju prodaje oglasnog prostora i sticanja profita, imaju tu „naviku“ da „pamte“ naše aktivnosti, kao i sadržaje kojima posvećujemo pažnju. Da bismo što više svog vremena proveli u takozvanom skrolovanju, komentarisanju, odobravanju ili negodovanju, algoritmi nam prikazuju ono što prema proračunima želimo da vidimo. Podlo i neprimetno, počeli smo da živimo okruženi strastvenim istomišljenicima, a da to nismo ni primetili. Tako smo postali ljudi kojima nije jasno kako neko misli da je u vakcini čip, ili da je Vučić dobar frajer, ili da je neka starleta iz rijaliti programa nova ikona feminizma. Sasvim nesvesno započinjemo rečenice sa „da li je moguće da misliš da…“ ili „pa ja ne znam nikoga normalnog ko glasa za…“ A znamo. To su naši susedi, ljudi koji žive na nekoliko metara od nas, a od kojih smo se udaljili kako bismo bili bliski sa nepoznatim ljudima koja si kriju iza naloga koji objavljuju sadržaje „koje potpisujemo“.
A onda se dogodi policijski čas i zatreba ti jaje. Ili aspirin. Ili se dogodi zemljotres, pa u bunilu ne možeš da pronađeš psa, ili, još gore, člana porodice. U takvim situacijama gotivni nalozi ne mogu da nam pomognu, ali oči koje viđamo svaki dan mogu i hoće, iako smo se do juče kleli u to da oni zapravo ne postoje, jer njihove stavove ne prihvatamo kao realne.
„Odnos između otrova i leka je samo u količini“, stara je poslovica koja važi za sve, pa i za društvene mreže. Korišćene na pravi način one su most, prozor u dom bake i deke sa kojima ne mogu da se viđam koliko bih volela i način na koji održavam kontakt sa školskom drugaricom koja se preselila u Njujork. Korišćene loše, mreže su firma za podizanje zidova među ljudima, gajenje nesuglasica i rasprava, za polarizovanje, ostrašćeno rezonovanje i tribalizam. Svaka naša toksična ideja naći će svoje utočište kad je pustimo u etar. Umesto da nas od nečega što je loše ili netačno odvrati, kao što bi to zdrava i heterogena zajednica učinila, algoritamska zajednica će tu misao samo potvrditi i učiniti stavom koji definiše ličnost.
Povezane vesti:
Ova godina krize, neizvesnosti, sagledavanja i važnih odluka pomogla mi je da srušim digitalne zidove koje društvene mreže i polarizovani mediji imaju za mene. Odblokirala sam „neshvatljive stavove“, uz izuzetak onih koje smatram agresivnim osobama i potencijalnim kriminalcima – sloboda mišljenja je jedno, a lična etika drugo. Sklonost da nekoga ko je generalno dobra osoba „u glavi otpišem“ zbog nečega što nema veze sa mnom zamenila sam zrelim i racionalnim pristupom, koji podrazumeva radoznalost. Ranije sam se ponosila činjenicom da sam „stvorila svoj mikrosvet u kom su divni ljudi“. To je optička varka. Ljudi su uglavnom divni ako im date šansu. Kad mi nešto što neko ko je divan misli ili govori ili radi nije jasno, prirodno je da više pitam. Onda postane jasno. Prija mi da pitam ponovo, pitati je mnogo prijatnjije neko objašnjavati i ubeđivati nekoga nešto. Kažem ponovo, jer je radoznalost za ljude osobina koja je kod mene bila deo „fabričkih podešavanja“, pa se u odrastanju zagubila u nekom trenutku.
Adekvatna izreka za ovo bi bila „Neka cveta hiljadu biljaka“, jer i cvetovi i korovi imaju svoju funkciju na ovom svetu. Opet smo mi za potrebe originalne verzije odlučili da samo cvetovi imaju kredibilitet da cvetaju slobodno, a ni to nije ok.
Godina koja je iza nas bila je definišuća. Konačno smo svesni da ne znamo šta nam donosi sledeća godina. Do sad smo imali neku iluziju da možemo da pretpostavimo ili da možemo da kontrolišemo život. Sada ipak znamo bolje. Takođe, mnogo nas je i mnogo smo različiti, ali opet, paradoksalno, svi gledamo u isto nebo i svi trebamo jedni drugima, čak i kad se opiremo. U narednoj godini želim svima da žive kako žele, da veruju kome žele i slušaju muziku koju žele. Želim nam da zajedno pronađemo malo mira i razumevanja, da izvučemo pouke, da budemo bolji jedni prema drugima i prema planeti čiji vazduh dišemo, ali i da prestanemo da lažemo da smo jedni drugima nepojmljivi. Jer to smo ipak, sve mi – bića sačinjena od krvi, mesa, strahova i nadanja. Budite zdravi i budite dobro u Novoj godini! Čitamo se.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare