Piše Miljana Nešković: Da li je neko video Nadu?

Ako je neki koordinatni sistem oduvek poremećen na Balkanu, to je koordinatni sistem osnovane nade. Nikad nismo umeli dobro da procenimo šta smo zaslužili, čemu je okej da se nadamo, i kako treba da se ponašamo ako mislimo da zaslužujemo bolje. Baš zato smo, valjda, toliko ranjivi na ta lažna obećanja.Iako smo odavno pokazali da i te kako možemo da funkcionišemo bez nade, iz nekog razloga je to neprijatno priznati. Svako od nas može da pita 20 ljudi da li misle da ima nade da Srbija bude zemlja bez korupcije, trgovine uticajem i zloupotrebe "običnog čoveka". Teško da će iko naći čoveka koji bi iskreno priznao da se nada da će za života dočekati takvu Srbiju. Odgovor će možda "optimistično" upakovati u onu čuvenu "A gde to pa ima?". Ali rezultat je isti – niko se ovde odavno ne nada da ćemo ikada biti zemlja u kojoj će ljudi od velikog uticaja, bez škole i morala, ikad drhtati pred policajcem ili tužiocem.Realna nada dakle ovde odavno nije faktor. Možemo da funkcionišemo i bez para, i bez bezbednosti, bez istine, čak i bez pravde. Snalazimo se. Obrnućemo devize na ćošku. Znaćemo koje lokale da izbegavamo. Isključićemo televizor, a ako "zagusti" naći ćemo "čoveka u policiji koji može nešto da završi". I tako godinama, decenijama...Predsednik kaže da smo pristojna zemlja i da se svi zajedno sada borimo protiv nepristojnih. S druge strane, jedan medijski tajkun zarađuje pare od činjenice da žena doživljava nervni slom uživo u programu, a drugi medijski tajkun zarađuje pare od toga što optužuje silovane žene da hoće da zarade novac od činjenice da su silovane. U međuvremenu, lako promakne da je i sam predsednik sve nepristojniji i nepristojniji u načinu na koji govori, naravno o pristojnosti, dok uliva lažnu nadu o pristojnoj budućnosti Srbije, na kojoj radimo za našu decu. Ko o čemu, nadu najskuplje prodaju prodaju oni koji ubijaju svaku nadu.U vremenu u kom je promišljanje o životu svedeno na komentarisanje dnevne politike, lako je prevideti devijacije koje se godinama uvlače u naše spoznajne mehanizme, mic po mic. Tako je ideja o nadi, kao egzistencijalnoj vodilji, dovedena do besmisla nama iza leđa. Ubijanje nade u ljudima nije kao objavljivanje slika obezglavljenih ljudi na televiziji, pa da odjekne i bude makar tema za analitičare u jutarnjim programima – iako su posledice dalekosežnije.Pokušavala sam danas da vratim film, i ne mogu da se setim godine, afere, ili "burne nedelje" u kojoj je tačno ubijena nada kod mene. Znam da se to dogodilo u poslednjih šest godina, kao i da je par puta delovalo kao da je nada u meni živa, ali se ispostavilo da nije bila. Isto tako, nisam uspela da se setim trenutka u kom su nam sva merila vrednosti razvaljena iz korena.Nemorala je bilo uvek, šunda, nepravde... Dešavalo se da budu popularni oni koji nisu dobri uzori, da budu na funkcijama oni koji nisu stručni… Tada, davno, to smo nazivali posrnućem sistema vrednosti.A onda je sistem vrednosti zaista razvaljen. Dobro i čestito ne samo da više nije popularno, nego i ne znamo šta je dobro. Doslovno ne umemo da ga prepoznamo. Ljudi najviše trpe napade za licemerje kad delaju po sopstvenoj savesti i kad, po svim kriterijumima etike, čine dobro. One koji se najmanje bave politikom svi optužuju za politikantstvo, dok od vlastodržaca koji politiku oblikuju više niko politiku ne očekuje.Mic po mic, više ne živimo u društvu u kom je najveći sociološki problem što „novi muzički hit starlete bez sluha ima više pregleda na YouTubu nego virtuozi“. To su problemi koje bismo danas doslovno mogli od blata da pravimo. Zlatno doba posrnuća oslikava se u tome što su nam mozgovi toliko isprani, da starletin hit smatramo vrhuncem muzičkog stvaralaštva, a virtuoze napadamo da zloupotrebljavaju YouTube kako bi zaradili pare.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram