Psiholog oktriva kako roditelji odgajaju razmaženu decu: Sve počinje jednom greškom

Klinička psihološkinja Beki Kenedi, poznata po svom radu sa roditeljima i osnivačica platforme Good Inside, nedavno je gostovala u podkastu Džefersona Fišera, gde je govorila o jednom od najvećih izazova savremenog roditeljstva – kako odgajiti dete koje neće smatrati da ima pravo da dobije sve što poželi.

Njeno objašnjenje iznenadilo je mnoge, jer problem nije povezala isključivo sa preteranim ugađanjem ili nedostatkom discipline, već sa nečim mnogo dubljim – strahom od frustracije.

Zašto neka deca misle da moraju da dobiju sve što požele?

Prema rečima Beki Kenedi, osećaj da nam sve pripada može da se razvije kada tokom odrastanja ne naučimo kako da podnesemo razočaranje.

Ona objašnjava da je frustracija prirodan deo života. Dete je oseća kada poželi novu igračku, a roditelji odbiju da je kupe, kada mora da sačeka svoj red za igru ili kada traži mobilni telefon, ali mu odrasli objasne da je za to još suviše malo.

Takve situacije same po sebi nisu štetne. Naprotiv, one detetu pružaju priliku da postepeno razvije sposobnost suočavanja sa neprijatnim osećanjima.

Problem nastaje kada odrasli svaki put pokušavaju da uklone frustraciju tako što detetu odmah daju ono što traži.

Kenedi smatra da dete tada može da usvoji obrazac prema kojem neprijatno osećanje ne mora samo da savlada, već će se uvek pojaviti neko ko će ga ukloniti.

Vremenom dete može da počne da očekuje da se ljudi i okolnosti neprestano prilagođavaju njegovim potrebama.

Roditelji često greše iz najbolje namere

Psihološkinja naglašava da roditelji najčešće ne postupaju na ovaj način zato što žele da razmaze dete.

Kada vide da je njihovo dete uznemireno, prirodno je da požele da ga uteše i što pre zaustave plač.

Ipak, postoji važna razlika između pružanja emocionalne podrške i uklanjanja svakog razloga zbog kojeg se dete oseća neprijatno.

Prema njenom objašnjenju, kada roditelj stalno popušta da bi sprečio detetovu frustraciju, dete može da stekne utisak da je to osećanje nešto što se ne može podneti.

Takav obrazac može da se prenese i u odraslo doba.

Kenedi navodi primer odrasle osobe koja burno reaguje zato što nije dobila mesto u prvoj klasi aviona, iako smatra da na njega ima pravo.

Prema njenom tumačenju, problem nije samo u neispunjenoj želji, već i u tome što osoba nije razvila dovoljno sposobnosti da prihvati situaciju u kojoj ne može da dobije ono što očekuje.

Kako naučiti dete da prihvati razočaranje?

Kenedi smatra da je jedan od najvažnijih zadataka roditelja da omoguće deci da iskuse frustraciju u situacijama koje odgovaraju njihovom uzrastu i sposobnostima.

To ne znači da ih treba namerno izlagati patnji ili ignorisati njihove emocije.

Naprotiv, cilj je da dete nauči da razočaranje nije opasno i da može da ga prevaziđe, čak i kada se okolnosti ne promene onako kako bi ono želelo.

Slično objašnjenje za portal Upworthy dao je psihoterapeut Dipeš Patel (Dipesh Patel), koji se bavi pitanjima roditeljstva.

On ističe da je tolerancija na frustraciju važna zato što omogućava deci da nauče kako da se nose sa neprijatnim emocijama, bez očekivanja da će ih odrasli svaki put izbaviti iz te situacije.

Patel napominje da roditelji često instinktivno reaguju kada vide dete u nevolji, ali da određene neprijatne situacije mogu predstavljati priliku za učenje.

Umesto da odmah rešavaju svaki problem, roditelji mogu da pruže podršku i ostave detetu dovoljno prostora da pokuša samo da pronađe rešenje.

Šta je roditeljstvo poput svetionika?

Patel posebno izdvaja pristup poznat kao „lighthouse parenting“, koji bi se mogao opisati kao roditeljstvo po principu svetionika.

Ideja je da roditelj, poput svetionika koji upozorava brodove na opasnost, detetu pruža sigurnost, usmeravanje i podršku, ali mu istovremeno omogućava da samostalno istražuje svet i suočava se sa izazovima.

Roditelj ne treba da uklanja svaku prepreku na detetovom putu, već da bude prisutan kada mu je pomoć zaista potrebna.

Na taj način dete postepeno stiče samopouzdanje, ali i osećaj odgovornosti za sopstvene postupke.

Prema Patelovim rečima, samopoštovanje se razvija i kroz iskustvo uspešnog savladavanja teškoća.

Kada dete uspe da uradi nešto što mu je ranije predstavljalo problem, dobija konkretan razlog da bude ponosno na sebe.

Ako odrasli neprestano obavljaju te zadatke umesto njega, takve prilike mogu biti propuštene.

Postavljanje granica ne znači uskraćivanje ljubavi

Školska psihološkinja Fara Dauns (Farah Downs) za Upworthy je objasnila da roditelji ne moraju da biraju između postavljanja granica i pružanja utehe.

Kao primer navela je situaciju u kojoj dete želi da nastavi da se igra, ali je došlo vreme da prestane.

Roditelj može da prizna da je dete razočarano, da mu ponudi zagrljaj i pokaže razumevanje, a da pritom ne odustane od odluke koju je doneo.

Na taj način dete dobija dve važne poruke: njegova osećanja su prihvaćena, ali to ne znači da će svaka želja biti ispunjena.

Ovakav pristup u skladu je i sa preporukama američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), koji naglašavaju značaj doslednih pravila, predvidivog ponašanja roditelja i pomoći deci da prepoznaju i regulišu svoje emocije.

Nije svako dete koje burno reaguje razmaženo

Stručnjaci ipak upozoravaju da se dečje ponašanje ne sme olako tumačiti.

Fara Dauns naglašava da snažna emocionalna reakcija ne znači automatski da je dete razmaženo ili da smatra da ima pravo na sve.

Način na koji deca doživljavaju frustraciju zavisi od brojnih faktora, uključujući uzrast, temperament, anksioznost i individualne razvojne potrebe.

Nekoj deci potrebno je više vremena i podrške da nauče kako da se izbore sa razočaranjem.

Takođe, pojam razmaženosti ne obuhvata samo jednu vrstu ponašanja. Dete može imati poteškoće sa deljenjem igračaka, uvažavanjem tuđih osećanja ili prihvatanjem drugačijeg mišljenja, a svaki od tih problema zahteva odgovarajući pristup.

Zato cilj nije da dete prestane da plače ili da potiskuje neprijatna osećanja.

Mnogo je važnije da nauči kako da ih razume i postepeno razvija sposobnost da se sa njima nosi.

Suština poruke Beki Kenedi jeste da roditeljska ljubav ne podrazumeva ispunjavanje svake želje. Ponekad je za detetov razvoj važnije da čuje "ne", oseti razočaranje i otkrije da može da ga prevaziđe, uz podršku odraslih koji ga vole.