1
Mnoge će se tastature ovih dana izlizati od žalopojki zbog jalovih i besmislenih pravila o takozvanoj izbornoj ćutnji. I zaista, teško da postoji nešto manje opterećeno smislom i razlogom, ali moram ovde biti sitnosopstvenički iskren: O-bo-ža-vam izbornu tišinu.
Ne radi se tu samo o besomučnim reklamama, bilbordima i haustorskim fantomima; ja prosto volim bilo koju vrstu tišine, a posebno onu koja podrazumeva isključenje predizborne buke i besa.
Uprkos tome, proteklog vikenda sam se odao sladostrasnom i bestidnom izlaganju buci koja je mom uhu (i trbuhu) mila još od tinejdžerskog doba: Sirovom rokenrolu! Gitare + pivo + gužva = srećan Vukelić.
O, kako mi je malo bilo potrebno da zaboravim da ove godine punim 40 i da moj život već dugo ide nekim sasvim drugačijim tokovima od onih koje propisuje rok kanon. Događaj je bila konferencija Kontakt, u okviru koje je održana serija koncerata bendova koji čine kičmu ovdašnje alternativne rokenrol scene – od pionira poput Velikog prezira i Obojenog programa, preko Nežnog Dalibora do novih imena poput Bohemije i Sitzpinkera.
Za dva vikenda razbucana je svaka priča o tome da su rokenrol i alternativa u ovom gradu mrtvi.
Iskreno, sve mi je malo bilo čudno i sumanuto, jer eto nas usred pandemije koja još traje, a ispred kluba Elektropionir u kojem je svirao Prezir bio je red za ulazak, kao da je božemeprosti sredina ‘90-ih. Gomila opuštenih ljudi, poznatih lica i nekih novih klinaca, bez maski da sakriju široke osmehe.
Nekoliko sati kasnije, u ozbiljno gluvo doba, prebacili smo se u klub Dragstor, meni dotad poznat samo sa klaberskih storija na mom Instagram fidu. A tamo, u tami betonskih svodova nekadašnje klanice – još mlađa lica, još više piva i, nećete verovati, šutka! Ipak, odlučio sam da se pravim da mi je sve to potpuno ok i da nemam ni trunku anksioznosti.
Neću lagati, baš dobar osećaj.
Kada smo pokupili pinkle i posedali u taksije i kargoe, dok smo prebirali po džepovima tražeći ključeve, sinulo nam je: Ovako bi trebalo da izgleda taj „normalan život“, zar ne?
Često mi je tokom proteklih petnaestak godina padalo na pamet da bi u ovoj zemlji idealno stanje bilo zapravo vanredno: Neprekidna izborna tišina, plus neprekidna „Sablja“. Partijski bukači i vojnici da drže jezik za zubima i rade svoj posao ako su na nekoj državnoj funkciji, a kriminalci da se skrivaju kao miševi po rupama od Meljaka do Ritopeka.
Kao u pesmi Nežnog Dalibora, svi mi zgužvani ljudi moraćemo da presavijemo tabak i sutra uzmemo sudbinu u svoje ruke:
Ne znamo kako nam izgleda
Ta tačka A, tačka B, tačka B, tačka A
Brzo protiče zivot, rutina i rad
Hej mi zgužvani ljudi, šta bismo sad
Možda normalan život.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
