0
Kada se sutra drvene dveri skupštinske otvore da kroz sebe propuste Njega - već će biti kasno za kajanje. Jer, bina je postavljena, reflektori upaljeni, prajmtajm zagarantovan, mizanscen napisan još 2012. godine, ostaje samo da se desi Njegov dolazak i monodrama, za koju je vežbao ceo život. On je, uostalom, rođen za ove jednočinke.
Malobrojni će gunđati: te što baš on, te slab je scenario, te šmiraju statisti, te loše je snimljen Atlagićev jauk, ko je radio šminku Milenka Jovanova, dokle će osvetljenje biti u kontri, zašto opozicija ne igra ulogu savršeno, pa koliko je ljudi ispred i zašto dnevnice nisu bile vanredno povećane. Ko režira ovako aljkavo, dosadno je, itd.
A ja mislim da je sve kako bi trebalo da bude. Uspešan projekat, u okviru budžeta, sa maksimalnim ričom i masovnim učinkom, kakav narod i hoće na kraju krajeva.
I zaista, pojedinima možda smeta repetitivnost predsednikovih obraćanja na temu Kosova, ali ako razmislimo šire od sutrašnjeg, izolovanog i možda traljavo najavljenog – sve je deo relativno inteligentnog sistema obmane. Jer, on je otpočetka znao da će pred skupštinom morati da iznese ovaj (ili neki drugi, ali ne mnogo različit) plan za rešenje kosovskog pitanja, ali ga je brinula reakcija poslanika i javnosti. Zato je temeljno, godinama, radio na hajpovanju ispraznih beseda, ekspozea od po tri sata bez odlaska u toalet, dovlačenju kontroverznih lica na galeriju Skupštine, odvlačenju pažnje sa suštine, ljigavom folkloru i uvežbavanju aplauza. To radi perfektno. Obesmislio je najvažnije državno legislativno telo tako temeljno da više ništa od njega ne očekujemo. Ne očekuju ni poslanici opozicije koje smo prethodnih dana anketirali i koji su nam dali isti generički odgovor: čekamo da vidimo šta će reći On. Pa, tako čekate već 10 godina, nije vam dosadilo? Meni je dosadilo. Među nama rečeno, meni ste i vi već pomalo dosadni (sorry).
I zato smo sad tu gde jesmo, po sopstvenoj zasluzi. Da, po zasluzi, jer da mu je prvi put neko dovoljno glasno rekao da siđe sa scene i da budalaštine ostavi za neku drugu publiku, ne bismo gledali 10. ponavljanje iste neuspešne predstave. Ovako, ostaje da se ćuti, trpi i, što je najgore pomno prati, jer nikad se ne zna da li će puška koja je okačena o zid u prvom činu opaliti u ovom, desetom. Opustite se, verovatno neće – nije ovo Čehov, ovo je rijaliti.
S tim u vezi, da vam javim, u „Zadruzi“ je bilo nešto što se zove vanredno ubacivanje – isto kao i u skupštini. Nije Vajld rekao uzalud – život imitira umetnost. A možda je režiser isti?
BONUS VIDEO: Mihailo Jovićević: Mrak je crn kao CV predsednika Srbije