0
Znate šta je veći problem od toga što je u Beogradu u novogodišnjoj noći potonuo jedan renomirani (ha ha) splav, a što je, srećom, prošlo bez žrtava? Činjenica da je to bila ubedljivo najčitanija, najgledanija i najkomentarisanija vest 1. januara 2023. godine.
Dobro, s jedne strane, jeste filmski: desetine mladih koji su ulaznice platili i po nekoliko hiljada evra beži sa plovila koje uz lajt šou tone u Savu dok ih na obali čeka limeni orkestar – liči na Kusturicu, a zapravo je realnost. S druge strane, nije se ovo desilo na Hadsonu ili Seni ili makar Ljubljanici (zli jezici sad dobacuju da ne bi ni moglo jer Njujork, Pariz i Ljubljana nemaju fensi splavove, utoliko gore po njih odgovaram im!) nego u zemlji u kojoj je pred Novu godinu amonijačkim akcidentom potrovano 60 ljudi. Valjda imamo akutnije teme da bistrimo tokom praznika? A kako ovo nije akutno, pa problem je ovde što pravno-vlasničko-bezbednosni status splavova nikada nije razjašnjen i što su ovakve situacije samo čekale da se dese? (Već čujem svoje koleginice Natašu Latković i Bojanu Anđelić kako dobacuju). Ma jeste, slažem se, na splav nije smelo da uđe triput više ljudi nego što je dozvoljeno, i dični MUP reagovao je promptno i pohapsio osumnjičene za taj propust, ama to i dalje ne objašnjava hiperprodukciju diskursa vezanog za ovaj potop, srpski Titanik neko reče.
Jer, nije pravno-vlasničko-bezbednosni aspekt privukao pažnju građana, nego činjenica da su Srbi u potapnju splava videli simboličku osvetu buržoaziji koja je odlučila da pare troši na za njih neprimeren način, pa dobila ekspresnu božju kaznu. Merak, tebra! Ovo vam je jednostavan prevod hiljada internet komentara upućenih na prvu veliku vest u 2023. Uh, što volimo da mrzimo finansijsku elitu i pobednike srpske divlje tranzicije, bre! A da učinimo bilo kakav napor u pravcu toga da se reši pitanje bahatih vlasnika nebezbednih splavova – to nećemo; a da skrenemo pažnju da su i ti gosti tih splavova takođe žrtve pravne sive zone vezane za plovila – tu nas preskoči; a da makar izađemo na izbore pa glasamo partiju koja bi ovo pitanje rešila – uf, to je najnezgodnije, bolje da ne pričamo o tome.
PROČITAJTE JOŠ
Sve me to podseća na scenu koju sam lično doživeo u Zemunu 31. decembra, tokom novogodišnjeg matinea, kada mi je – dok sam sa prijateljima na pijačnom trgu potpuno nevino slušao DJ-a kako vrti hitove iz ranih dvehiljaditih – prišao predstavnik jednog limenog orkestra, očigledno zainteresovan da opali po trubi i nadglasa Kristinu Agileru. Kad sam mu rekao da nisam raspoložen i da, uostalom, nemam pare da mu platim, odgovorio mi je: „A, pa ne sviramo mi samo za pare, kume“. Hteo sam da mu kažem da ta svirka onda ne bi bila poštena prema njemu, ali sad mi se čini da je u pravu i da mi (ne ovaj gospodin konkretno, naravno) stvarno i ne sviramo samo za pare – sviramo i kad se tone, da lepše zvuči bruka.
BONUS VIDEO Mihailo Jovićević: Mrak je crn kao CV predsednika Srbije