Koliko često razmišljaš o tome da je čovek napravio prevozno sredstvo preko neba? Koje radi isto što i ptica, a nije. Ja stalno.
To je potpuno sumanuto. Ako nešto govori o napretku i snazi ljudskog uma ili o smislu ljudske organizacije, to je činjenica da postoji avion.
U avionu se stvari uvek poslože gde im je mesto. Prosto je normalno, kad se gleda odozgo, a ne iz košnice.
Zato su ljudi koji mnogo lete obično spremniji da urade šta je uradljivo. I da ne prihvate šta nije prihvatljivo.
Onima na zemlji se čini uvek sve kameno, nepomerivo. Nekad krenem nekom da crtam, kao, znaš: – ako mrdneš ovo iz tačke a u tačku b, a ti se pomeriš iz tačke c u tačku d… kad zateknem staklast pogled, ukočen i prestrašen kao da je srna pred farovima, i shvatim: ništa ne mrda nikuda. Svet je za njega, tog čoveka, zaleđen u mramoru, pogrešan – da! – ali takav zauvek.
Prosto, sa te nadmorske visine ne vide se vrata.
I ne kažem ništa. A znam da je odgovor:
PROČITAJTE JOŠ:
Odleti negde.
Uzmi kartu i kreni.
Sad postoje oni sajtovi u koje ukucaš datum i ne moraš da kažeš ni gde ćeš. On ti izlista letove, od najjeftinijeg pa dalje. Bukvy bude i za 50 evra nešto. I onda gledaš šta te zanima – more ili grad, sever ili jug. Platiš dva dana air b'n'b-ja po 50 i onda odeš, na primer u Provansu, gde inače ne bi nikad. Ili u Prag, jer nisi bio. Beč, jer imaš ekipu.
Šta god ti je tačno.
Sve je dobro.
Jer dići ćeš se iznad oblaka.
Iznad hiljadu ruskih projektila za noć. Iznad formiranja vlasti u Beogradu.
Iznad elitne prostitucije i učesnice rijelitija koja je otkrila još jedno ime. Iznad dilera heroina koji je uhapšen u gaćama. Iznad praznih rafova kojima te plaše i sto evra kojima te mame.
Bićeš sa sobom, iznad njih i onih drugih i trećih. Jeste, imaš NP 95 ili kako se već zove ona maska što se mora, sve dok stjuardi imaju običnu. Jeste pitaš se štakoiqrac, ali: stavi flašicu vode ispred sebe, spusti to, diši i nek te ne pita niko ništa dalje. Gledaj kroz prozor i zamišljaj šta sve lepo na ovoj planeti ispod ima. Ko sve ko te raduje, šta sve što te podiže.
Sunce te mazi kroz prozor, polja se slažu u dezene a boje u gradijente. Od zgrada se formira igrica koju umeš da igraš. Prelaziš nivoe u glavi, jedan po jedan, a stvari dobijaju svoje realne obrise. Ležu u svoje kućice. Slažu se u linije. Linije kad se slože nestaju – vidi, pa ovo je tetris! Zatrpane gomile se tope, prostor se oslobađa.
Slećeš
I odjednom
Imaš pred sobom prostranstva
Koja nisi imao kad si poletao
Imaš pistu kojom sad tvoj avion
Onaj u glavi
Može da zarula
I vine se
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare