Piše Maja Uzelac: Braon životi

Uh, koliko je meni neprijatno o ovome da pričam.

Mislim, 2020. godine još je potrebno naglasiti da su crni životi bitni, neophodno je, zapravo, to ispisati jbno ogromnim žutim slovima po saobraćajnicama, kao što to ovih dana rade gradonačelnici Vašingtona i Njujorka.
Jer se to i dalje ne podrazumeva, a.
Pa, ne.
Mislim, čoveka su ponovo ubili iz čiste zajebancije, a svaki dan je aktuelan neki novi, do sad ugodno zakopan, isti takav slučaj.

Dešava se po istom obrascu kao s MeToo pokretom. Taj je, u stvari, probio branu. I sad su protesti ovih razmera mogući.
Moja deca to znaju. Ona su mlatila transparentima ispred televizora protiv sirovine koja upravlja tom predivnom i strašnom državetinom, protiv policije kojoj se jbno može, protiv 2020. koja je to dopustila. Sama su došla na ideju da sve to napišu na papir, a onda su to i sprovela.
Njihov protest je, kao i svaki pravi protest, u svojoj prirodi jedna spontana stvar.

Tim klincima Flojd neće biti onaj simpatični iz filma Nacionalna klasa.
Za njih je već ovog časa, s pet i šest godina, Flojd čovek koji je 9, slovima devet minuta, molio za svoj život, dok mu je strvina držala koleno na grlu.

Domaći instagram je bio crn od postova podrške Black Lives Matter pokretu. Okej je, svi smo postavili po crni kvadrat s odgovarajućim heštegom, jesmo. Pa nije to bilo mnogo teško. A fino pokažeš da si u toku. Radiš sve što i kolege influenseri s većim brojkama (jer su iz većih država) rade. Mislim, lepo je.

Nego, kuda idem s ovim?

Pa, nisu naši crnci fudbaleri za koje navijaš ajde daj gol, niti s tobom ima veze Kanje Vest koji je nagazio Kim Kardašijan – bravo, bre, ni Rijana koja lepo peva.

Naši crnci su Romi.
To su ti naši crnci: znaš cigani – nedodirljivi, članovi niže kaste, s kojima nemaš ti ništa jer si napredan jako, čist i vredan, živiš u svom stanu koji si kupio na kredit, a za zelenaše tamo imaš samo osmehe. Jer si sve to zaslužio, uredno glasaš, plaćaš porez i gadna su ti kartonska naselja, ne, da te ne shvatim ja pogrešno, može, ali ne blizu tebe.
Naš crnac je onaj ciganin, sklanjaj se, onaj što ga teraš Mrš da ti ne briše šoferšajbnu kad žuriš na posao u novom džipu ili šta je već ovih dana moderno.
Naš crnac je onaj mali što su ga pre neku godinu pretukli drugari osmaci zato što je, on, tako nedovoljno beo, nosio srpsku zastavu.
Naš crnac je klinja na kog urlaš Pali kad ti traži sitno u kafiću. Pa svojoj deci objašnjavaš da su znaš cigani prosto tako prljavi i lenji i neće da rade.

Naš crnac je bio Dušan Jovanović, 13, koga su skinhedi – koje su isto tako učili mama i tata – šutirali u glavu dok nije umro; i njegova majka koja nije uspela da se ubije kad je zgutala sonu kiselinu, ali jeste kad se obesila ispred kuće, i njegov otac bez obe noge posle dva srčana i dva moždana udara.

Al to je bilo još pre koznakolko godina, a. (Znam ja. Dvadeset tri.)
A našoj deci će Dušan biti Dušan Silni, a ne Dušan Jovanović koji bi danas imao 36.
A dvojica koja su ga ubila odležala su po 7 godina. Pušteni zbog dobrog vladanja.

.

Aj se ne borimo protiv rasizma u Srbiji 2020. na instagramu.
Aj se borimo napolju.

Crni životi su važni.
Braon životi isto jbno tako.

Svaki dan.
Ovde.

E.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.