1
Danas, u nedelju, Mesec je pun. Pulsira u slepoočnicama. Krdo leptira na rolerkosteru, odmah tu kod pupčanog centra. Crkveni kalendar najavljuje Uštap u podne i 17 minuta. Dakle, i Sunca sin i Mesečeva kći biju u ful svingu nas veličanstvene Zemljane, a mi Zemljani (naravno) o tome ništa pojma nemamo, samo osećamo kao da je nešto čudno.
Još nekoliko noći spavamo i počinju Olimpijske igre.
Olimpijada stiže u naše domove, rođaci. Aleluja.
Centar dešavanja – Pariz, 32 sporta i 329 disciplina.
Pa ko šta voli neka izvoli od 26. jula do 16.avgusta.
I, neka pobede najbolji od najboljih.
I da bude uzbudljivo i puno ozarenja.
Pošteno i fer.
*
Mit kaže da se igre nisu održavale u Antičkoj Grčkoj kada bi bilo ratova, ali danas, toliko vekova kasnije – biznis mora da se tera.
Uprkos krvoprolićima u Ukrajini i Palestini i ko zna gde sve – „Show Must Go On“.
Gospodin Aleksandar Ćirić je sredinom devedesetih objavio zanimljivu knjigu „Igre u Olimpiji“ gde je opisano i objašnjeno mnogo toga vezano za ovu civilizacijsku tekovinu.
Tako nas čovek od pera u priči „Bitka kod Vatrene kapije“ – smešta u centar radnje kultnog filma „300“ .
Persijska vojska od tristahiljada ljudi na čelu sa kraljem Kserksom stiže i spremna je za bitku kod Termopila.
Naspram sebe ima skupinu od jedva sedam hiljada Grka, od kojih je trista Spartanaca.
*
Kserks, malo je reći – začuđeno, upitao je zašto ih je tako malo. Odgovor je bio neobičan.
Svi odrasli muškarci bili su na Olimpijskim igrama.
Kserks se zapitao šta li je nagrada kada su svi tako lako odustali od ključne bitke.
Odgovor ga je zapanjio kada je shvatio da se takmiče za Kotinos, maslinov venac.
*
Venac se pleo od grane svete divlje masline koja je rasla u Olimpiji, u blizini hrama boga Zevsa.
Sekli bi je dečaci koji su imala oba živa roditelja zlatnim makazama.
Potom bi je preneli na oltar boginje Here – na ploču od zlata i slonovače.
Helanodik, sudija na Olimpijskim igrama bi zatim napravio venac i krunisao pobednika.
*
Kserks se zabrinuo jer teško njima kada ih očekuje bitka sa ljudima koji se ne takmiče zbog novca nego za grančicu drveta.
Termopil je mnogima doneo slavu, a poslednji u nizu beše Džerard Batler, glumac koga je uloga Leonide vinula u globalnu slavu.
A da li nas „trista“ može spasiti našu lepu zemlju od zlog Litijuma – ostaje da vidimo u danima koje slede.
Situacija se na trenutke čini potpuno bezizlazna.
*
Uz sve naše privatne problematike koje (do)nosi svakodnevni život kao takav – ova dilema „biti ili ne biti“ toliko je hamletovski teška da stvara dušegupku.
Šekspirijansku.
A, Šekspir provlači kroz niz svojih remek dela tu večitu borbu moćnika za svoj položaj, uticaj, vlast i dukate, bez obzira na cenu i ljudske žrtve.
Spremni su na sve ti antagonisti života, čak i da zelena plodna dolina postane sumporni Purgatorijum. Čistilište i deponija pod rukovodstvom Tanatosa, lično.
Važno je samo da u ovoj mrvici mikro mrvice mandale večnosti neko ispuni agendu i bude samozadovoljan. Ekipica da nazdravlja uz skupa vina uz rodoljubive pesme.
A to što će posle njih ostati pustoš – koga briga.
*
„Neka sve (iz)gori, izgradićemo lepše i bolje!“ – reče Neron i zapali Rim pevajući i plešući.
Ovaj imperator, kao simbol megalomanije i halapljivosti funkcioniše i danas.
Ne moramo da angažujemo uopšte maštu da bi mogli da zamislimo ludog Nerona.
Njegov foto robot je lako sklopiti od niza „čimbenika“ koji nas ubeđuju kako je ekološka katastrofa u nastajanju nešto čemu treba da se radujemo.
I još se baš ljute i besne što nismo ovasebljeni od sreće.
*
Da bi razumeli to „neronovsko“ u galeriji likova koji agituju za „neopevani litijumski futur koji svetli radiokativno i u mraku“ preporučujem dva naslova.
Film „Quo Vadis“. Piter Justinov oživljava vlastodržca kao neuračunljivog zlog dečaka u telu muškarca, a tu je i tako važna serija u odrastanju tzv. generacije X – „Ja, Klaudije“.
Kristofer Bigins odglumio je maestralno osobu koja je potpuni lunatik, gladna moći i spremna na sve. Ali, bukvalno – na SVE.
Istorija se ponavlja samo se stil pripovedanja o arhetipovima menja.
Danas poruka mora udariti u centar, brzo, surovo i ogoljeno.
Ljudima je pažnja u potpunom rasulu.
Zato ona rečenica pesnika Zorana Kostića Caneta ima toliko efekta i budi u sekundi hipnotisanu gomilu.
„Nećeš ekologiju – dobićeš onkologiju!“
I to je tako, braćo & sestre.
Pitam se na Ibici razuma – može li jasnije? Mora li?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare