Piše Luna Lu: Kiklopi svakodnevice

Priznajem, uopšte ne razumem stav: "Nije važno šta priča nego ko priča" - to se svakodnevno propagira već godinama.

Od političara do nakaznih pojava promovisanih u  rijaliti programima - svi ponavljaju ovu rečenicu od apsurda do nazad.

Kao mantru.

Onaj "koji kaže" - eliminiše se najgorim mogućim izrazima, atributima i mirna Bačka.

Tačno da je taj neko rekao i "kako je Zemlja okrugla!" - nebitno je, jer je "klempav" ili mu je "žena šarala varala".

Ko su oni?

Odakle su se stvorili, a sve ih je više, kao da se multiplikuju geometrijskom progresijom?!?

*

Ovom društvu je potrebna dezinsekcija javnog prostora.

Temeljna.

Pod hitno.

Da dođe neki tim specijalista i da šmrkovima pod jakim pritiskom očiste svaki ćošak, dobro provetre, dezinfikuju i da se na čistom terenu postave nova pravila komunikacije u javnom prostoru, pa da po nekim civilizacijskim normama uspostavimo granice pristojnog ponašanja - pa Jovo nanovo.

Primećujem da su ljudi do te mere postiđeni onim što se emituje svuda oko nas da ne žele da govore o tome.

Zatečeni su.

*

Sramota je proterana iz javnog života - bestidni su najglasniji.

A "obični ljudi" ćute kao zaliveni, kao da je to njihov stid i sram.

Neki pametni mi najčešće kažu - "Ako pričamo o njima - dajemo im na značaju."

Ehej, da smo živi i zdravi - oni su taj značaj već oteli kao u pljački Pink Pantera i ništa nas nisu ni pitali.

I sad vladaju - svuda su.

Marginalci i egzibicionisti mašu i šalju poljupce sa ekrana svih dimenzija i uređaja.

Nasilan i agresivan način komunikacije koji je kod nas dominantan ostaviće velike posledice na već ozbiljno poljuljano mentalno zdravlje ovog lepog parčeta Zemlje.

*

Meni je negde lako.

Izvežbani sam unutrašnji emigrant i imam svoj svet.

Šunjam se u svoja četiri zida oplemenjena samo onim najboljim što mi se nudi, ali ne mogu da pored oba svoja oka ne vidim porast nasilja u svakodnevici. Ovoliko psovki nisam čula po ulicama, a nisam uopšte rasla pod staklenim zvonom u Klimtovom Beču.

Svaki saobraćajni nesporazum ima potencijal da se završi sa nekoliko mrtvih na licu mesta.

Sigurne kuće su pune.

O džeparenjima i sitnim pljačkama prestrašenih kasirki da ne govorim, to se i ne beleži u novinama.

U nekoliko redova se objavi tek ako ima u sebi neki "komični" element.

*

Kada dođem kući posle celog dana u akciji imam potrebu da se kupam vrelom vodom dugo, dugo - pa se upakujem u mekani ogrtač koji je kao zagrljaj i onda dugo ne mislim ni o čemu, slušam tišinu i dišem duboko.

I tako žmurim sve dok mi se pred očima ne pojavi zvezdani tepih i pastelne nijanse, a nestane crno bela brutalna stvarnost u kojoj mi ova stvorenja poput kiklopa sa jednim okom - namiguju.

A koji je vaš recept za prevazilaženje košmarne svakodnevice u kojoj sve manje ljudi govori, a sve više njih reži?

***BONUS VIDEO: TOP 5 najlepših jugoslovenskih glumica

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=top5najlepihjugoslovenskihglumicadz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3942198"]Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.