Piše Luna Lu: Alhemičar

U subotu u zgradi Tigrastog mačora, iz svakog otvorenog prozora čula se "Pesma Evrovizije". Iz sve snage se navijalo. Ana, hvala ti što si nam unela radosti. Vatromet se desio iz donjeg dela kraja kada smo neko vreme boravili na prvom mestu. Što se nas tiče - tu su mogli da ugase internet i smotaju kablove. Ti si Konstrakta jedna pobednica i velika carica.

*

Pokušavam da shvatim prethodnih dana šta može biti lekcija iz neprepričljivog gubitka koji se dogodio naglim odlaskom dragocenog prijatelja i urednika Veselina, čoveka kome bih prvo poslala svaku kolumnu od samog početka ove neverovatne „Nova“ priče u koju me je pozvao.

I nije prošao nijedan vikend, a da nisam istu stvar pomislila – koliko će mu se svideti.

Kako ostati na nogama i u hodu nastaviti da radiš sve kao da je on tu jer „Show must go on“ – iako si od šoka paralizovan i čini ti se da na trenutke srce hoće da pukne od tuge.

Kako zadržati radnu temperaturu jer suzama se piše dnevnik, a olovom – novine.

*

Dakle, patetici mesta nema – šta je naravoučenije?

Šta je ono što mi je taj jedinstveni čovek ostavio u amanet?

I posle mnogo analiziranja u tišini – shvatila sam da je to neopisiva želja za avanturom.

Glad da se stvara uvek nešto što isprva deluje potpuno nemoguće i na ivici naučne fantastike.

Na primer, bilo da je reč o osvajanju medijskih sloboda – novine i portal „Nova.rs“, bilo da je reč u kreiranju kulturne komune kao što je „Dorćol Platz“, bilo da je reč o produkciji kvalitetnog serijskog programa poput filma i serije „Jedini izlaz“ u režiji Darka Nikolića.

*

U mom slučaju motivisao me je da stvorim format „Luna park“ – čudesni vremeplov koji priča priču o gradu koji nestaje i gradu koji nastaje, platforma za umetnike i neke neobične priče iz ovog grada koje čine njegov dobri duh.

I sve su ove stvari, a bilo ih je još toliko – započele tako što bi se sa Vesom prvo pričalo o ideji, a onda bi se veoma brzo krenulo u avanturu ostvarivanja te ideje što je bilo vrlo slično ulasku u nepoznato, u džunglu sa dve mačete i hrabrim srcem.

*

I, odmah da vam kažem takvi ljudi su veoma retki – oni su alhemičari koji nešto tako neuhvatljivo, eterično i nevidljivo kao što je „ideja“ pretvore u nešto stvarno, opipljivo i korisno za društvo i zajednicu.

Mi živimo u eri destrukcije ljudskosti.

Algoritmi i veštačka inteligencija polako preuzimaju svakodnevicu.

Telefoni su pametniji od njihovih vlasnika.

„Pametni stanovi“ ubrzo svojim stanarima pokažu ko je tu gazda.

Dolazi doba za molbu – „Robote, budi čovek“.

*

Pogotovo je teško u ovoj zemlji nešto tako krhko kao što je zamisao izvesti na put da postane funkcionalan deo stvarnosti.

Ovde pokrenuti nešto od nule – Sizifova su posla jer usled negativne selekcije svaki korak na putu može biti problem.

Ali, sa Vesom nije bilo odustajanja.

Ta opcija nije bila ni na kraj pameti – bila je ispod časti.

Tako da nema odustajanja nego stvarati dalje, ne shvatati sebe previše ozbiljno i vazda tremu sagovornika razbiti šalom na sopstveni račun i uvek biti raspoložen za alhemiju jer život je kada se sve sabere i oduzme samo jedna velika avantura.