Pre izvesnog vremena bila sam svedok situacije na dečjem rođendanu - stariji dečaci su se igrali u sobi, nekako je došlo do toga da starija deca nagovaraju mlađu decu da se skidaju. To je samo po sebi i moglo da prođe kao malo gluplja dečja igra, da se sutradan nije pojavilo pitanje da li su mlađa deca snimana dok su se skidala, da li snimci postoje, i da li su i gde deljeni.
Svakom roditelju prođe jeza niz kičmu kad pomisli da bi njegovo ili njeno dete, u nekim kasnijim godinama, kada ga društvo dovoljno „poduči“ na teme telesnog stida, moglo da vidi taj snimak sebe, posebno negde gde ne bi trebalo da se pojavi; da se dete, možda već osetljivo, pa još u osetljivim godinama, suoči sa slikom ili snimkom svoje golotinje koju drugi dele kao neku baš smešnu stvar ili da bi ga/je ponizili.
Možda se vama ili meni kao odraslima koji imaju imaju mehanizme da tako nešto prevaziđu, čini da to nije velika stvar. Ali verujem da je deci sve što se danas pojavi na mrežama, ili deli na mesidžing aplikacijama u školama, sve to jako velika stvar. Ponekad toliko, da im deluje veća od celog njihovog života i sve ljubavi koju dobijaju.
E, sad zamislite drugu situaciju (ova s početka se završila vrlo benigno) – da devojčica, da bi se dopala dečku iz škole, pošalje neku svoju lepu, seksi sliku, pa da na njegovo navaljivanje i pritisak, u pokušaju da mu se dopadne, podlegne ubeđivanju i pošalje mu nešto što nikada nikome nije, u uverenju da će njihov intiman odnos ostati intiman, a da onda on zloupotrebi njeno poverenje da bi se dodvorio drugarima iz škole.
Svakodnevno se u Srbiji takve slike dele „iz zezanja“, svakodnevno se devojčice i devojke čije je poverenje grozno zloupotrebljeno nazivaju raznim pogrdnim rečima, i onda taj beleg nose kroz celo školovanje, i niko, sem njih, ne zna kako to sve čini da se one osećaju, kako se nose sa svojom okolinom, kakvo mišljenje imaju o sebi i kako grade svoje intimne odnose kad odrastu.
Svedoci smo i da odrasli, najčešće muškarci, zloupotrebljavaju snimke nastale u dugogodišnjim vezama, odnosima poverenja, da bi svoje bivše drage „naučili pameti“. Onda ih dele u grupama raznih profesionalnih udruženja, šalju sadašnjim partnerima i prijateljima žrtava, čini se sve da se one ponize, diskredituju, unište.
I nikada nećemo saznati kakve su i kolike sve posledice, jer velika većina žrtava pati u svoja četiri zida i ne žele da dalje šire ono što im nanosi bol, dok malobrojne žene hrabro izađu i suoče te monstrume sa njihovim nedelima, i oni po pravilu prođu nekažnjeno, a te žene „obeležene“.
Jasno je da naše zakonodavstvo mora da tretira osvetničku pornografiju i srodne prestupe mnogo ozbiljnije – da imena predatora da budu javna, a ne da to bude identitet žrtava. Ali, čini mi se da je presudno da reagujemo svako na svom mikro-planu, a prvenstveno da svoje sinove i ćerke, već u onim najbenignijim situacijama, kao što je ona s početka teksta, naučimo šta ta dečija igra može da znači i do čega sve može da dovede.
Ako se tada nasmejemo i odmahnemo rukom, otvaramo vrata da neko našu decu sutra tako prevari, izmanipuliše i ponizi; ili da naša deca nekada nekome to urade. A ne zna se šta je od to dvoje strašnije.
Bonus video: Fenomen Onlyfans platforme
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar