U Zvezdara teatru, ako ima neko ko ne zna adresa je Milana Rakića 38, danas će, sa početkom u 14 časova, Građevinska tehnička škola svečano obeležiti hvale vredan jubilej - sto godina postojanja. Tom prilikom biće predstavljen i putopis kroz vek u kome je od nekadašnjeg građevinskog odseka Državne srednje škole, osnovane 1924. godine, nastala, stasala i održala se ova respektabilna obrazovna institucija...

Dan škole je 2010. počeo da se slavi 14. marta, na stoti rođendan svetski poznatog inženjera Branka Žeželja (1910-1995), koji je u GTŠ radio uoči Drugog svetskog rata. Projektanta mostova preko Dunava u Novom Sadu i kod Beške i hala Beogradskog sajma, izumitelja višespratnih originalnih skeletnih montažnih konstrukcija od prenapregnutog betona („Žeželjev sistem“), kasnije redovnog profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu i redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, nazivali su „pesnik betona“, čime je u značajnoj meri umanjena nepravda da se arhitektonci smatraju „kreativcima“, a građevinci pukim „izvođačima“…

„Bez školovanih građevinskih tehničara nema napretka građevinarstva. A bez napredovanja i razvijanja građevinarstva , koje kao privredna grana povlači još 36 delatnosti za sobom, nema napretka zemlje“, napisao je u monografiji povodom 90-godišnjice škole tada tek imenovani mladi direktor Aleksandar Rakićević, kome ovom prilikom čestitam deceniju na toj uglednoj funkciji.

* * *

Krajem prošle godine moja prijateljica Tanja Jocić Stamatović (ona u GTŠ predaje armirano-betonske konstrukcije, preduzetništvo i tehnologiju građevinskih radova) pozvala me je da, kao bivši učenik ove škole, za monografiju povodom stogodišnjice škole napišem „tekstić oko pola stranice, formata A4, o uspomenama iz školskih dana“. I još je dodala da se seća „kako sam lep govor održao onomad“, kad smo, takođe u Zvezdara teatru, obeležili prethodnu okruglu godišnjicu.

Pošto meni u poslednje vreme baš ne idu „tekstići“, priču pod naslovom „Pohvala najgorim đacima“ sam objavio u dva nastavka u januaru ove godine, u čast svih mojih drugarica i drugova koji su u Hajduk Stankovu 2 odlazili i po šest, sedam godina, da bi se čitav život bavili samo tim poslom. Dok su neki od nas „odlikaša“ karijere pravili kao piloti, glumci, novinari, trgovci papirom, časovničari…

Ponavljanje godine je u to vreme u Građevinskoj tehničkoj školi bilo kao „dobar dan“, prvenstveno zbog strogih i principijelnih profesora kojima je gradivo bilo svetinja a ocene nešto što se mora zaslužiti. Tako je iz mog G13 u drugi razred, od trideset učenika prešlo samo nas sedmoro…

* * *

Nameravao sam da za ovu svečanu priliku napišem esej o tome šta bi bilo neko radno i životno nasleđe, koje sam poneo iz Građevinske tehničke, s obzirom da se profesionalno ni jedan jedini dan nisam bavio zanimanjem za koje sam se školovao četiri godine.

To bi, pre svega, bilo prihvatanje Beograda kao mnogo šireg i značajnijeg pojma od lokalpatriotskog veličanja Čukarice, kasnije i Banovog brda, po sistemu sve što vredi je pre podvožnjaka kod “Gospodarske mehane”, Ada, hipodrom, Košutnjak, stara železnička stanica sa koje je “ćira” vozio do Dubrovnika, novi bioskop “Šumadija”, kovnica novca, najlepša opštinska zgrada sa fasadom od belog mermera…

Sve je to vremenom nekako izbledelo, jer sam stekao drugare za čitav život u svim delovima grada, posebno u kraju oko Botaničke bašte i Bajlonijeve pijace, novobeogradskim “paviljonima” i prvim zvezdarskim soliterima…

Radeći na desetine grafičkih radova, sa njima sam prihvatio timski rad kao jednu od najvažnijih pretpostavki za uspeh, dok su se preciznost, tačnost i urednost jednostavno podrazumevali… Sve to mi je kasnije veoma koristilo u novinarskoj karijeri, posebno u periodima kad sam bio na visokim uredničkim, a jedno vreme i rukovodećim mestima.

Nije bez značaja ni duboko usađeno poštovanje, pažnja i nežnost prema koleginicama. Kad je u jesen 1965. godine tzv. arhitektonski smer preseljen u zgradu osnovne škole “Vojislav Ilić”, gde se i danas nalazi, primetili smo priličnu nesrazmeru u pogledu polne strukture, jer je među budućim građevincima bilo znatno manje devojaka. To je na svoj način uticalo da smo naše školske drugarice voleli ponekad i više nego što su neke zasluživale, te da se i do danas održalo na desetinu brakova iz veza započetih na velikom odmoru u Hajduk Stankovoj…

* * *

Od većine profesora GTŠ sam naučio koliko je važan autoritet, ali ne pukih funkcija, koliko autoritet znanja, ličnog primera i doslednosti. Delovaće apsurdno, ali kasnije sam im bio zahvalan na relativno širokom obrazovanju, što mi je omogućilo da upišem, a vremenom i završim studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka.

Građevinsku tehničku sam pohađao od jeseni 1964. do juna 1968. godine. Iz plejade mojih profesora i nastavnika dvojica su kasnije imenovani za direktora škole, nastavnik fiskulture Viktor Čerina (od 1973. do 1976.) i hemičar Jovan Jovanović u narednom mandatu. Dok sam jedno vreme pokušavao da uporedo studiram i građevinu i novinarstvo, na fakultetu sam se ponovo sreo sa Živojinom Praščevićem (u GTŠ predavao drvene konstrukcije) i čuvenim Žikom Bojovićem (statika i beton)…

Imao sam samo dve „razredne“, fizičarku Stanislavu Jovanović u prvom i gospođu Veru Pantelić, matematičarku, u sledeća tri razreda. Ona je na posao dolazila najnovijim modelom „audija“, što je nas iz njenog odeljenja ispunjavalo nekim čudnim ponosom, koji ni dan danas ne umem da objasnim.

Uz rizik da nekoga preskočim, mislim da sam dosta naučio od Miše Stojanovića (istorija), Dragice Kojić (građevinske konstrukcije), Vučka Zekića (putevi), Hristine Petrović (nemački jezik), Karolja Penavca (organizacija), Miroslave Bjeletić (srpski)…

* * *

Poznati škotski istoričar, filozof i esejist Tomas Karlajl (1795-1881) je jednom prilikom rekao: „Blagosloven je čovek koji je pronašao pravi posao. Nikav drugi blagoslav mu nije potreban.“ U tom duhu, smatram da sam u životu dobro prošao, radeći ono što volim, ali da nisam dangubio ni te četiri godine u srednjoj školi i da bih, da su bile drukčije okolnosti, i posao građevinskog tehničara obavljao ništa manje uspešno!