Piše Ivan Mrđen: Začarani krug inata i poricanja

Ovaj kratak tekst Meše Alomerovića iz Prijepolja, inače veoma aktivnog na društvenim mrežama, iako je objavljen još u februaru ove godine, prenosim kao kao najbolji komentar mojih razmišljanja od nedelje na temu sopstvenog bega od stvarnosti, tačnije od “vesti dana” koje dolaze iz fejk stvarnosti, koju prikazuju na sve glupljim televizijama i na sve pametnjim telefonima…

Da li mi za utehu služi što sam predvideo “bratstvo i jedinstvo” navijačkih bratija na severnoj i južnoj tribini stadiona “Rajko Mitić” uoči nedeljnog “večitog derbija”?! Da li mi pomaže unapred iskazano gađenje na čitavu šaradu oko paradržavne sahrane osuđenog ratnog zločinca, uzdignutog na nivo sopstvenih zlodela?! Da li je dovoljno samo to što sam u ovih nekoliko dana izbrisao više ljudi sa liste “prijatelja” i “pratilaca” nego u čitavom svom bitisanju na društvenim mrežama?!

* * *

Minulih dana zaokružena je tri i po decenije duga tragedija jedne armije, od bacanja cveća na tenkove kad su kretali ka Vukovaru do sačekivanja na istim nadvožnjacima kovčega sa posmrtnim ostacima generala koji samo greškom istorije može da se smatra nekakvim “herojem”. Nekadašnja peta vojna sila u Evropi nije umela da odbrani ni državu čije je ime nosila, ni narod na koji se pozivala, ni sebe kao instituciju…

Zato je onome u šta se ta vojska prevorila i državi koju sada kao “brani”, uglavnom sakrivena iza prekomerno naoružanih policajaca i njihovih kriminogenih pratećih vodova, bio preko potreban “junak”, iz čije biografije su izbrisani svi nepoželjni detalji. Nije važno što mu se čerka ubila jer je naprasno mobilisan njen momak, koji je dva dana kasnije i stradao “na frontu”, nisu važni vojnici iz Topčidera koji su likvidirani jer su ga videli dok se skrivao po državnim lagumima, nisu važne ni godine u kojima je brinuo samo o sopstvenoj guzici, bežeći od međunarodne pravde, koja je sasvim drukčije gledala na njegovo “ratovanje”…

Na žalost, nije važno ni više od 1.600 dece ubijeno tokom opsade Sarajeva pod komandom istog “junaka”, njih je nemoguće sakriti iza monstruozne poruke “Pravac Potočari” na kojoj je dobrim delom izgrađen mit o Ratku Mladiću.

Moj australijski prijatelj Miroslav Olenjnin, zadnja pošta Pert, to je nazvao “začarani krug inata i poricanja”:

“Volimo Mladića! Jer je junak, Srbin, nije počinio nikakav zločin. Srbi se uvek brane, kako bi onda činili zločine? Ali čekaj malo, da nije počinio zločine mi ga ne bismo voleli, zar ne? Volimo ga upravo zato što je počinio to što je počinio. Da nije, nikoga ne bi bila briga za Mladića. Zato smo svi Mladić. Jer bismo hteli još zločina. Naravno, i onda bismo poricali da su se desili.”

* * *

Pod utiskom koji su minulih dana nametali državni i podguzmni mediji kako je “cela Srbija ispratila heroja”, moj prijatelj Aleksandar Perkučin iz Subotice se javno upitao: “I kako da očekujem promene od onih koji su protiv Vučića a gade se Evropske unije i veličaju lik i delo generala Mladića?”

Po istoj matrici je već pomenuti Meša Alomerović počeo da preispituje sopstvene stavove:

“Godinama sam verovao da je problem u vlasti u jednom čoveku, u jednoj partiji, u zarobljenim institucijama, poniženom pravosuđu, kupljenim diplomama, partijskom zapošljavanju, tabloidima, strahu, uceni... i beskrajnom pretvaranju države u privatni posed nekoliko ljudi!

A onda sam shvatio da sam pogrešio adresu! Vlast nije pala s Marsa, nije nam je neko noću ostavio pred vratima, nije nikla iz zemlje kao korov koji nema nikakve veze sa njivom na kojoj raste… Ona je naše ogledalo!!!

Ne možeš decenijama živeti među ljudima koji na svaku nepravdu pitaju „a šta je onaj drugi radio?“... koji zločin mere prezimenom žrtve i počinioca.... koji lopova mrze samo dok ne postane „njihov“.... koji preziru korupciju dok njima ne zatreba veza.... koji traže zakon za neprijatelja, a milost za svog.... i onda se čuditi što država izgleda upravo ovako!”

“Srbija i Republika Srpska su anti-društva, u kojima je šljam podignut na vrh političke i socijalne lestvice, mediji promovišu kriminalce i prostitutke, korupcija se smatra poslovnom veštinom i sposobnošću, pornografski nacizam kulja iz intelektualnih krugova, a crkva upražnjava bezbožništvo i greh”, napisao je professor Ivan Videnović.

Po njemu, “radi se o potpuno moralno propalim, vrednosno kolapsiranim društvima, svedenim na divljačko pleme koje kliče svojim ubicama i zlikovcima, opijajući se u halucinogenom transu krvlju nevinih iz susednog plemena”:

“Kao i kriminalaca i silovatelja, tako i beščašća i bestiđa ima u svakom društvu, ali moralne i društvene norme postoje kako bi se definisali pojmovi časti i stida i kako društvo ne bi potonulo u divljaštvo. Ovih dana su te norme razvaljene i uništene u Srbiji i Republici Srpskoj i ta društva su širom sebi otvorila vrata pakla u kome će, nažalost, izvesno sagoreti. Decenije rada na međusobnom razumevanju, poverenju i pomirenju su pogažene u nekoliko dana. Srbima se više ništa ne može verovati!”

* * *

Moja draga koleginica Ljiljana Stojanović iz Leskovca ipak sasvim drukčije vidi današnju sliku zemlje Srbije posle “performansa oko sahrane osudjenog ratnog zločinca Mladića, koju je organizovala vlast”:

“Da li su uspeli da skrenu pažnju sa činjenice da ‘predsednik svih građana’ nigde više ne može da hoda Srbijom bez žandarma pod punom opremom, policije i batinaša i kriminalaca koji su takođe oko njega, gde god da krene? Nije se narod primio na Mladića, to su samo ovi koje plaća da nameću sramotu i tuđu odgovornost i zločin svima. I da prete narodu!”

Da sam sve ovo prećutao, sam sebi bih ličio Peru Kojota u onom starom crtanom filmu, kad se nađe u vagonu punom dinamita dok mu se istom prugom približava drugi voz, a on – spusti roletnu na prozoru!