“Kroz Vidovdan se najbolje vidi srpska Golgota. Vidovdan veže čvor srpske istorije, momenat kad se jedna punoća sužava, a onda Vidovdan postaje inspiracija za sve druge događaje, teškoće, posrtanja… Vidovdan je opravdanje za svako drugo iskušenje u našem narodu. Šta bi se dogodilo da nije bilo Vidovdana? Kako bi izgledali naša istorija, seobe, balkanski ratovi, svetski ratovi, današnje teskobe? Vidovdan je jedno moralno ogledalo našeg naroda. Kad hoćemo da znamo ko smo, šta smo i kakvi smo, treba da pogledamo u to ogledalo i dobićemo jasne odgovore.”
Tako je pre tačno dvadeset godina za novine koje sam ja u to vreme uređivao današnji datum označio protojerej stavrofor dr Dragomir Sando, tada samo magistar i asistent Bogoslovskog fakulteta, danas profesor Katihetike sa hrišćanskom pedagogijom.
“Mnogo toga što se u srpskoj istoriji dešavalo na Vidovdan bilo je prožeto ili tragikom, ili porazom, ili neuspehom, ili bar gorčinom. Tragika stoji na samom početku. Fenomen boja na Kosovu 1389. godine predstavlja specifičnost srpske istorije i srpskog pravoslavlja, gde je tragedija te bitke, koja je predstavljala početak kraja srednjevekovne srpske države, izdignuta iznad istorijske realnosti i pretvorena u nacionalni mit svenarodnog iskupljenja”, napisao je tom prilikom kolega Momir Đoković.
Godine 1914. na Vidovdan, u predvečerje Prvog svetskog rata, u Sarajevu je Srbin Gavrilo Princip, jedan od pripadnika “Mlade Bosne”, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Pre toga je bombu na vozilo u kome se vozio budući car sa suprugom Sofijom bacio takođe Srbin Nedeljko Čabrinović.
Za ovaj atentat Bečka vlada smatrala je odgovornom Srbiju i uputila joj neprihvatljivi ultimatum, što se smatra početkom prve velike klanice svetskih razmera. Srbija je tom ratu izgubila između 1,1 i 1,3 miliona ljudi, što je bila trećina stanovništva i oko 60 odsto muške populacije. Ostalo je istorija kakva se obično vezuje za vidovdanske mitove, bez obzira što je zasnovana na činjenicama da je povlačenjem vojske preko Albanije, njenom konsolidacijom na Krfu i pobedama na solunskom frontu Srbija zaslužila značajno mesto među pobednicima Prvog svetskog rata.
Na Vidovdan 1921. nastao je još jedan od “čvorova” srpske istorije, onaj da “Srbija pobeđuje u ratu, ali gubi bitke u miru”. Tog dana je, naime, izglasan Vidovdanski ustav, koji je usvojio načelo da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod i ozakonio centralistički sistem državne uprave. Ovaj najviši državi akt nije doveo do “nacionalnog ujedinjenja”, niti je stvorena efikasna i prosperitetna zajednica, pa ga je kralj Aleksandar Karađorđević Prvi ukinuo 6. januara 1929. godine i zaveo diktaturu.
Svoju diktaturu, bez obzira što je provođena u dva različita sistema parlamentarne demokratije (komunističke i višestranačke), prethodni ljubimac širokih narodnih masa, Slobodan Milošević, praktično je promovisao na Vidovdan, 28. juna 1989. godine. Tada je novi srpski “vožd” na Gazimestanu najavio krvavi raspad Jugoslavije u kojoj “ni oružane bitke nisu isključene”…
PROČITAJTE JOŠ:
Ironija sudbine je da je nekadašnji šef srpskih komunista, potom predsednik Srbije i SR Jugoslavije izručen Haškom tribunalu baš na Vidovdan 2001. godine.
Njegovu neograničenu vladavinu, osim apsolutne kontrole svih bezbednosnih institucija i naročito medija, prilično su potpomagali razni opozicioni lideri, opterećeni ličnim sujetama i skromnim političkim kapacitetima, nedosledni i neorganizovani… Čak i kad su uspevali da se kako tako povežu, bilo je jasno da nemaju ni strategiju, ni viziju, pa ni odgovarajuću podršku iz sveta…
U tom smislu zapamćen je i fijasko tzv. Vidovdanskog sabora, koji je počeo 28. juna 1992. godine i trajao do 5. jula. Čak je i prorežimska “Politika” tada morala da prizna 100.000 protivnika politike Slobodana Miloševića (NTV Studio B je imao procenu i do pola miliona učesnika), a sa bine ispred Rosandićevih konja saboru su se obratili patrijarh Pavle, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević Drugi, književnik Matija Bećković, slikar Mladen Srbinović, opozicioni političari Vuk Drašković, Vojislav Koštunica i Nikola Milošević, tadašnji studentski lider Dragan Đilas…
Da ima takvu “reprezentaciju”, danas bi predsednik svega ovoga sigurno formirao baš za Vidovdan bučno najavljen, pa u tišini skrajnut “Narodni savez za državu”. Kad od svih na koje si računao imaš samo “sestrića tetke iz Kanade”, onda je zaista u pravu sve agilniji Miroslav Parović iz Narodnog slobodarskog pokreta koji je ovih dana za “Danas” rekao da je novi pokret “umro” pre nego što je formiran, te da je zvaničan datum propasti bio 26. maj, dan neuspelog kontramitinga, “kad se jasno videlo da je to promašena priča”.
Ne verujem da će danas o tome pričati predsednik svega ovoga, kad će, kako je najavljeno, otvoriti poslednju deonicu obilaznice oko Beograda, što je, ruku na srce, hvale vredno građevinsko ostvarenje, čiji efekti na rastrećenje saobraćaja će se brzo osetiti. Na to, međutim, niko nema nikakvu tapiju, jer je 85 odsto radova izfinansirano iz kineskog kredita, koji će vraćati i deca Mirinih i mojih unučića.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar