"Aerodrom je razlika", rekao mi je pre više od pet decenija moj drugar Miodrag "Lale" Vasić, kad smo se jednog letnjeg nedeljnog popodneva krajem šezdesetih godina prošlog veka obreli na Surčinu. Nismo nikud putovali, samo smo seli u "Jatov" autobus kod Tašmajdana i odvezli se do tada nove aerodromske zgrade. Da malo gledamo avione i malo se pravimo važni za šankom...
Razlika je bila u odnosu na sve druge vidove prevoza, posebno u letnjem periodu. „Oni koji putuju avionom“ kao da su bili iz neke druge dimenzije, za razliku od većine „običnog sveta“ koji se do Splita šesnaest sati klackao vozom ili gubio po čitav dan u pretrpanim i neudobnim autobusima. Kasnije su to počeli da zovu „socijalne razlike“…
Ispratio sam juče kompletan sastav naše porodične filijale iz Dubaija, posle četvorodnevnog boravka u Beogradu na kraći odmor na Malti, što bi u svakoj drugoj prilici i iole normalnijoj zemlji bila prilika da se malo pohvalimo. Razlika nije u tome što to mogu sebi da priušte, koliko u lepo osmišljenom putovanju kakva oni povremeno prave umesto klasičnih turističkih „proizvoda“…
A onda smo, zbog „ove situacije“, morali ka beogradskom aerodromu da krenemo puna četiri sata ranije. Iako su se prethodnog dana onlajn „čekirali“, iako su od prtljaga imali samo jedan zajednički kofer, „uznemirijući sadržaj“ objava po društvenim mrežama o haosu na Vinsiju (ne bih da napotrebno uplićem ime Nikole Tesle, jer se naš najveći aerodrom tako zove „samo za po kući“) učinio je svoje…
Gomile kofera koji nisu stigli do vlasnika, redovi pred šalterima, nemušta objašnjenja tipa „ne može da se sipa gorivo kad je kiša“, beznačajna saopštenja resornog polucilindra o „energičnim zahtevima“, vesti o otkazanim ili satima prolongiranim letovima… na sve to možete samo da se nasmejete, pod uslovom da i sami niste u koži tih nevoljnika. Što bi rekao mnogo poznatiji „Lale“, Radivoje Bojičić: „Ovih dana niko ne može da zakasni na avion“.
Tim povodom je veoma agilna tviterašica Ana Mirković, po struci psiholog (kako je sama napisala, pa ne bih da nepotrebno pravim vratolomije zbog čuvene „rodne ravnopravnosti“), objavila sliku sa osme protestne šetnje „Srbija protiv nasilja“, na kojoj je transparent sa čuvenom filmskom replikom „Javi Đuri da blokira aerodrom“. Uz kratak komentar: „Ovo vam je već završeno. Aerodrom blokiran!“
Pročitajte još:
Na početku moje karijere u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“ sredinom sedamdesetih legendarni Časlav „Cakan“ Jakovljević me je jednog dana poveo na surčinski aerodrom, da bi mi na licu mesta pokazao da je to mesto na kome dobar sportski novinar može da vidi i čuje najviše vesti. „Svakodnevno neko negde putuje, neko od negde dolazi, tu su čitave ekipe, sudije, treneri, funkcioneri iz svih sportova i saveza, svi imaju vremena za priču. Tvoje je samo da ih prepoznaš i da vremenom postaneš neko koga i svi oni poznaju!“
Ovih dana prepoznajem da je aerodromska priča mnogo više od uobičajene letnje teme. Sve je tu i sve je nekako došlo na naplatu, od nejasnog statusa domaćeg avioprevoznika do koncesije francuskoj firmi, dva velika „poteza“ aktuelne pameti na vlasti, ali je na mestu i pitanje da li sve to uopšte tangira najveći deo Srbije. Sigurno je da oni koji putuju jedino kad ih strpaju u autobuse gde im dele sendviče i po dve hiljade dinara, kao i oni koji zevaju u rijaliti „specijalna/vanredna/istorijska obraćanja“ sad kažu „zabole me za gospodu koja idu na more“, jer predsednik svega ovoga, jel’ te, nikad ne ide na odmor. Pa čak i likuju zbog maltretiranja turista, nikad ne znaš gde je vezana komšijina krava…
Naš je problem, dame i gospodo, prijateljice i prijatelji, drugarice i drugovi, što više ne znamo šta ćemo sa ovim „uranjenim Božićima“, kako u američkim filmovima nazivaju neočekivane političke „poklone“. Ako ste propustili da budete ozbiljnije u dosluhu sa narodom onomad kad se srušio pre nekoliko godina rekonstruisan most, kad propadne nedavno asfaltiran put, kad se pojavi kapitalna investicija zarasla u korov… pokušajte makar da na pravi način reagujete sad kad su frustrirani, uvređeni i ljuti oni koji pamte malo više i vide malo dalje od dva teve dnevnika…
Mogu aforističari, mogu i tviteraši da se prave duhoviti, ali na to najmanje imaju pravo neki ljudi od kojih se očekuje da daju ozbiljniji doprinos promenama u Srbiji. Takav je, na primer, tvit Sava Manojlovića iz pokreta “Kreni-Promeni”: „Njihov problem nije što kad se bude bežalo u avionu neće biti mesta za sve njih, nego što uz ovakvo rukovođenje aerodromom ni taj avion neće moći da poleti. Kliker bi pokvarili!“
Aerodrom je ponovo razlika!
*****************************
BONUS VIDEO: Milan Kuč: Šta se dešava sa srpskim aerodromom?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar