Piše Ivan Mrđen: Večita mladost Branka Arbutine (3)

Počeo je skromno, u podrumu u Ulici Draže Pavlovića, na nagovor našeg prijatelja Tome Nevrta (1947-2008), koji je sredinom osamdesetih već bio poznati sarajevski “umetnički uramljivač”, kako je kasnije svoje umeće nazivao i Albanac.

* * *

Taj nadimak Branko je stekao još u ranoj mladosti, kao dečak od nekih deset, jedanaest godina, kad je od tetke iz Francuske dobio lepu majicu sa imenima i znamenitostima najvećih evropskih gradova, od Ajfelove kule i Big Bena do Koloseuma i onog točka u Prateru… Na njegovu nesreću, ta majica se mnogo dopala i jednom lokalnom siledžiji iz kraja oko Botaničke bašte i Dalmatinske ulice, koji ga je zaustavio i naredio mu da je skine, jer navodno na leđima piše Tirana.

“Albanac, ako ne veruješ, pogledaj”, to nije bio predlog. Ne mogavši da pobegne, Branko skide majicu, rmpalija mu je ote uz grohotan smeh i ode, a mom kumu ostade nadimak za čitav život i, evo, još petnaest godina pride…

* * *

Jedan od najvažnijih momenata u istoriji radionice za umetničko uramljivanje “Arbutina” bilo je preuzimanje devastiranog magacina u Ulici maršala Birjuzova (koju stariji Beograđani pamte i kao Kosmajsku). Sticajem okolnosti, tim prostorom je tada gazdovalo NIP “Borba”, ali za ovu prenamenu nije bilo najbitnije što sam u to vreme ja bio direktor tog preduzeća.

Mnogo je važnije bilo da se sa čitavim poduhvatom složi Brana Crnčević, koji je u to vreme vodio poslove Matice iseljenika, a u tom magacinu je završavalo sve ono od garderobe i pokućstva što niko od izbeglica i nevoljnika nije hteo da uzme…

Branko se već na prvi pogled zaljubio u mogućnost da u tom dvorištu napravi prostor u koji će umetnici, prijatelji i komšije rado svraćati. I tako je, zahvaljujući njegovoj supruzi Spomenki i ćerki Ljubici, ostalo do danas, petnaest godina i petnaest dana posle njegove smrti…

* * *

Jednom ću, uz pomoć mojih prijatelja Srđana Dživdžanovića i Zorana Zozona Nikolića, napisati priču o ludom petodnevnom putovanju u septembru 1993. godine kombijem nedeljnika Vreme do Soko Banje, Pirota, Sofije, Ćustendila, Vlasinskog jezera, Vlasotinca, Brusa, Prokuplja, Kraljeva i nekako opet do Beograda…

Albanac sa nama nije pošao na taj put, ali je slučaj hteo da Zozon koji je išao u svojstvu fotografa zaboravi fotoaparat u piceriji “Rapsodija”, u kojoj smo se sakupili i nešto duže opraštali od kolega i prijatelja. To smo konstatovali negde kod Mladenovca, pa smo morali da se vratimo… Pošto smo imali benzina, po našem proračunu, knap do granice i prve pumpe u Bugarskoj, skoknuli smo do Brankove radionice da ga zamolim da nam pozajmi kantu goriva (ko se seća tih godina, sigurno se seća i maslinastozelenih limenih kanti od dva’es litara)…

Ni danas ne znam kako se dogodilo da je on u pet minuta odlučio da nam se pridruži. Spomenki je javio da je iskrslo besplatno putovanje a on je baš planirao da ide u Sofiju po pliš, uzeo je pasoš i jaknu i – ostalo je istorija. Koju ću jednom detaljno opisati…

U čitavoj toj odiseji najsmešnije je što Branko, kad smo stigli u Sofiju i parkirali se kod robne kuće u kojoj su ponosni građani Srbije tokom devedesetih kupovali sve, od kućne hemije do pelena za bebe, nije ni pomislio da bilo šta kupi… Samo je seo ispred ulaza, natakao sunčane naočare i mirno grickao leblebije…

A onda se, to samo život može da namesti, ispred njega zaustavio autobus sa nekadašnjim kolegama iz “Vinče” na sindikalnom “izletu”, pa im je makar za trenutak svu muku i bedu tadašnjeg života u zemlji Srbiji ublažila pomisao da je još više “propao” onaj za koga se pričalo da je uspeo kao privatnik, kad su ga, eto, videli kako “prosi” pred bugarskom robnom kućom.

* * *

Branko Arbutina je preminuo 14. avgusta 2009. godine. Tačno pet meseci i dvanaest dana kasnije u radnju je ušao glumac Sergej Trifunović i zaista se ražalastio kad su mu rekli da je preminuo “Majstor”, kako ga je on zvao.

Ugledavši “Knjigu utisaka” na stolu, pitao je da li može nešto da napiše… A onda je skinuo jaknu, seo za sto, uzdahnuo jako i za sva vremena ostavio prelepu poruku:

“Volim zanatske radionice. Miris lepka, farbe, drveta.

Volim zanatlije. Te male velike skromne ljude koji u svojim od očiju prolaznika sklonjenim i ušuškanim radnjama, u nekom haustoru, prolazu, sokaku, skromno i pošteno, predano i strasno, s toplinom i ljubavlju, pendžetiraju i prave cipele, šiju i prekrajuju tkanine, rame slike i fotografije, dajući im novi oblik, žar, boju, toplinu, dimenziju…

Verujem i dalje da oni to rade uz pomoć malih patuljaka, koji noću, kad ih niko ne vidi, izmile iz ćoškova i pomažu starom majstoru da pravi ili uobičava već postojeća umetnička dela.

Jedan od takvih bio je sigurno i majstor Arbutina. Za mene uvek i samo Majstor.

Isprva sam imao par slika za uramljivanje, a onda sam počeo da izmišljam nove, ne bih li mu ih donosio da ih uobliči.

Majstor nas je prerano i naglo napustio, kako to već umetnici često rade, ali je ostavio armiju patuljaka za sobom i vrednu porodicu. Dostojnu ljubavi, vernosti i poštovanja, kao dokaz da majstor nije živeo uzalud. Na istom su mestu!”

* * *

Nešto kao Post Scriptum. U prvom nastavku prepisao sam moj tekst objavljen na dan kad smo Branka ispratili na večni počinak, pa je sasvim prirodno što u njemu ne pominjem njegovo najmlađe unuče Kostu, rođenog dve i po godine kasnije.

Samo zbog njega, ovom prilikom prepisujem „primećivanje“ od ponedeljka 15. avgusta 2016. godine:

„Bože, zar je već prošlo sedam godina“, bila je najčešća rečenica juče oko podne na Centralnom groblju, gde smo odali poštu mom prerano preminulom kumu Branku Arbutini Albancu. Kuma Spomenka, ćerka Ljubica, zet Peđa, unuci Uglješa i Kosta, svastika Nena, brat Vlada sa svojim sinom Momčilom i ćerkom Ivanom, odsutna bila samo 14-godišnja unuka Janja Kaplarević. Moj kum joj to sigurno ne bi zamerio, jer je jedna od naših najtalentovanijih mladih vaterpolistkinja sa reprezentacijom Srbije minulog vikenda u Zagrebu osvojila „Pliva kup“, u konkurenciji i po četiri godine starijih devojaka iz Hrvatske, Nemačke i Velike Britanije.

Mnogi ljudi umru dva puta, jednom kad im je vreme, drugi put kad ih svi zaborave. Mom kumu se to još dugo neće dogoditi, možda i zbog „razgovora“ koji je s njim juče vodio njegov četvoroipogodišnji unuk Kosta, dok je kuma obrezivala veliki ružin grm u sredini spomenika: „Znaš deda, moraš da paziš da se ne ubodeš na ovo cveće, jer ćeš opet da mi umreš!“