Piše Ivan Mrđen: Večita mladost Branka Arbutine

Zbog toga ću, ako to uopšte može da me “izvadi”, bar u dva nastavka ispisati priču o našoj zajedničkoj “slatkoj ptici mladosti” i godinama u kojima smo, uglavnom bezuspešno, pokušavali da tu pticu uguramo u nekakav kavez “normalnog života”...

* * *

Sa Brankom je sve bilo veselije i zabavnije. Duhovit i šarmantan, umeo je da okupi i podstakne ljude, ponekad i na mladalačke gluposti, ali kako bismo drukčije pamtili kartanja u našem „klubu“ (preuređenoj vešernici u podrumu zgrade u Ulici Draže Pavlovića), pikanje u Šećerancu, letovanja u Trpnju na Pelješcu, pijanke u „Moravi“, „Gružanki“, „Ceru“, i „Vidincu“ (sve u krugu od trista metara), kasnije u „Londonu“ i Aero-klubu, igranke na Mašincu i klizanje na „Tašu“, jednu nezaboravnu matursku proslavu na Paliću, odlaske na Ofkove utakmice u Novi Sad i Zrenjanin, „upadanja“ na stadion na Karaburmi, falsifikovanje propusnica za prvi FEST, nekoliko putovanja u Sarajevo, jednom i za doček Nove godine, moju gotovo kliničku smrt posle celodnevnog bazanja na prvom Sajmu alkoholnih pića u „Skenderiji“, lude noći u „Skadarliji“ kad bi nam Sarajlije uzvratile posetu…

Svega toga ne bi bilo bez Albanca. Ne bi se, verujem, ni pamtilo kao naša zajednička “večita mladost”...

* * *

Čitavo naše društvo u prilično proširenom sastavu prvi i jedini put snimljeno je na kolektivnoj fotografiji posle venčanja Branka i Spomenke, do tada gospođice Svirčev, 23. decembra 1973. godine, ispred novobeogradskog hotela “Putnik”. Uz “tvrdo jezgro” iz već pomenutog Kluba, tu su i naši prijatelji iz Sarajeva, pa drugari kumovog starijeg brata Mihajla Mikija Vasića (1948-1976)…

Dugačak bi bio spisak dragih likova koji možda sad negde gore “luduju” sa Brankom, da pomenem samo Dragana Dadicu Jovanovića (1949-2009), Slobodana Pakija Arsića (1947-2021), Slavka Antru Nanevića (1951-2020), Slobodana Guštera Miloševića (1947-2009), Tomu Nevrta (1947-2008)…

Sa njima je i Miodrag Vasić Lale (1950-1988), Brankov venčani kum. Trebalo je da ja budem kum na Laletovom venčanju, po davnom „trojnom paktu“ iz stare kafane „Takovo“ kod Botaničke bašte (Lale Branku, on meni, ja Laletu), ali smo odradili samo prva dva čina, naišlo neko vreme kad smo Laleta sve manje viđali, možda i zbog toga što je on dugo izbegavao „ludi kamen“, a mi ga, kao već porodični ljudi stalno podsećali na to…

* * *

U subotu 15. avgusta 2009. godine, objavio sam u Blicu sledeći komentar: “Danas ćemo se na Centralnom groblju oprostiti od mog kuma i više od četiri decenije najboljeg prijatelja Branka Arbutine Albanca. Pominjao sam ga na ovom mestu uglavnom kao 'najboljeg beogradskog uramljivača umetničkih slika', na šta je njegov komentar bio da sam ja 'nepismen', jer se on bavi 'umetničkim uramljivanjem slika'.

Beogradski slikari, kolekcionari i galeristi znaju da su neke slike i grafike postale umetnička dela i dobile na ceni tek kad su prošle kroz Brankovu radionicu u Kosmajskoj ulici. Ali, samo mi, njegovi drugari iz najranije mladosti, znamo kako je dobio nadimak Albanac, koliko je voleo svoju Spomenku i ćerku Ljubicu, pa unučuće Janju i Uglješu, koliko ga je pogodila nedavna smrt legendarnog Dadice Jovanovića… Ostalo nam je još pregršt slika, ali više nema ko da ih urami.”

Četrdeset dana kasnije, u sredu 23. septembra iste godine, na istom mestu napisao sam: „Ponekad o nekom ko je umro razmišljamo na isti način kao kad je bio među nama, kad smo ga susretali, sa njim razgovarali... To je, pogotovo, slučaj sa ljudima koje smo voleli. U takvim trenucima shvatimo da je taj naš prijatelj za nas, možda na neki tajanstven način, zapravo živ. Kao da je prisutan. I tad shvatamo pravo učenje Crkve: ljubav čini sve živim.

Zato smo se posle četrdeset dana juče okupili na grobu mog prerano preminulog kuma Branka Arbutine. Verujem da se njegova duša konačno smirila na nekom boljem mestu, ali ne znam da li mogu da mirne duše da rade svoj posao ona sestra na šalteru u KBC Zvezdara, koja se početkom avgusta grohotom nasmejala kad je videla uput iz Doma zdravlja Palilula za HITNO snimanje jetre i ona doktorka, koja je, ne izlazeći da ga vidi, iz susedne sobe kroz otvorena vrata doviknula: 'Neka dođe u septembru, pa da ga ubacimo za oktobar'!“

NASTAVIĆE SE...